Дипломирани војник у цивилу (војна тајна)

Читали сте...

Горњи Матејевац - место злочина
Хорејшио долази...
Хорејшио гледа...
Хорејшио зна...
Хорејшио одлази...
Yeaaaaaah

--------------------------------------------------------------------------------------

Посао који му је био поверен већ га је прилично професионално деформисао. У разговору са људима често се то дало приметити. Телефонски разговор, на пример:

"Еј, згазили неког човека у Врежини!"
"Врежина?! Брате, тамо је мнооого зезнуто да се деле рачуни. Имаш куће са дуплим бројевима, џукце на сваком кораку, а тамо је и необележена завучена кућа оца једне шефице из предузећа где служим војску и, замисли, буни се кад не добије рачун, а нема број на кући, нема сандуче, улица је болесна сама по себи - уствари, није у питању улица, него јбм ли га шта, кварт неки, насеље, неповезано, много сам се нервирао. А иза тог "насеља" има улица пуна нервозних кућића, где стварно..."
"Чекај, брате..." - прекиде га саговорник да не би заборавио о чему је почео да прича.
"Хтео сам да ти кажем за тог човека..."
"Ај' пожури, треба кренем ускоро да делим неке рачуне..."

Већ му је постало нормално и то што ходајући кроз град, ничим изазван, покушава да сагледа где су постављени кућни бројеви, које куће имају сандучиће, које немају...

Добро је све то с једне стране - бољи је у обављању посла, већ је спреман за неке нове улице које није прошао у циљу реализације инкасантичких задатака, али их је зато ошацовао на време, онда кад није био ничим изазван.
Но, с друге стране, једна реч је рушила идилу... Монотонија.

Човече, па ово је постало сморно... Треба му нешто ново, нешто изазовније, нешто као... опомене за гробна места! То је права ствар. Да.

"Задатак је следећи..." - изусти шефица значајно (као и увек). "Мораћете да позвоните лепо... и да тражите потпис. Горњи папир исцепате и дате човеку, а доњи попуните својим потписом, његовим потписом и датумом. То је то. Носићете по 20-ак опомена дневно, није опасно..."

Ма какви опасно. Супер! Нешто ново, другачије, озбиљније, одговорније... морбидније... Идемо!

Многе од опомена дизајнираних у агресивном ретро фазону на себи имају исписане датуме: 27.03.1981., 12.11.1979., 01.07.1976. (рекордер). Од тих датума па до данас гомилали су се дугови грађана за услуге које пружа Ново гробље... Многи од дужника не живе више на назначеној адреси, а већина ни на овој планети. Но, свака адреса мора да се обиђе, то се не доводи у питање.

"Трајковић Љубивоје?"
"Да л' сте нормални? Тај умрео пре дваес године!"

"Драгутиновић Велизар?"
"Аха... Тај ће сигурно да вам плати... Само да устане из гроб."

"Радојковић Мирољуб?"
"Преселио се у Мрамор. Има тамо кујћу, живи сас жену, деца му у иностранство отишла пре пешес године. Ја сам му снајка по брата, ал' ми неће то да узимамо, треба ми да плаћамо, заебите ви то што знате! Доста смо ми плаћали! Те телефон на нас, струја на нас, сад и некву кабловску тражи унук да уведемо, још нам то фали, па ће сг и вама да плаћамо! Море, бежи! Иди код њега тамо у Мрамор!"
"У реду је, госпођо, нема проблема, сми..."
"У Мрааамор!"
"Добро... Довиђења." - живце је давно истренирао...

---------

Релативно висока зграда је пред њим. Ваља у њу ући и предати опомену у стан број 37. Извесни Мандић још од '94 дугује 20-ак хиљада динара за одржавање гробног места.
Нема интерфона, а нема ни списка станара... Тако је у великом броју зграда у Нишу. Ништа, иако није сигуран да је Мандић горе, мораће да се попне.

На вратима без броја 37 (иако треба да га буде) стоји само шпијунка са осветљеним кружићем на својој средини. Нема презимена... Да ли је овде Мандић? Постоји само један начин да провери.
Десет секунди након звона, светли кружић шпијунке поприма боју универзума. Јасно је да је неко заслужан за промену боје, али врата остају затворена и не чује се ништа иза њих сем неприродне и напете тишине.
Одлучио је да буде упоран и разбије ту тишину. Позвонио је још једном..., па још једном.

Брава је почела да пуцкета. Старији господин у белој мајици на бретеле отвара врата таман онолико колико је потребно да се затегне ланчић на њима и дискретно истури збуњено лице.
"Је л' ово број 37?"
"Јесте..."- збуњено одговори глава изнад ланчића.
"Мандић?"
"Молим...?"
"Мандић?! Је л' сте ви Мандић?"
"Нннеее..." - човек једнако нагласи изговорену речцу и своје беоњаче. Јасно је било да је збуњен, изненађен... или бар жели да тако делује.
"А да ли је неки Мандић икада живео овде?"
"Ја сам овде већ 20 година... и никад никаквог Мандића овде није било."
"Добро, онда је вероватно грешка... А које је ваше презиме, шта да напишем овде?"
Неколико секунди гледале су га очи пуне напора, очи које се труде да формирају одговор, а као да не познају ни језик којим је постављено питање.
И тада, уместо неког презимена, човеку излете:
"Војна тајна!"



У том тренутку лице које је зурило изнад ланчића нестаде заједно с њим, а истовремено са ударцем врата зачу се пуцкетање браве - овога пута много брже и јаче. Чули су се потом брзи кораци који се удаљавају од врата, а светли кружић шпијунке поново се нађе пред његовим очима.

Хммм...
----

Шефица проверава враћене опомене. Има их доста, чини се да посао није обављен како треба. Око ње седе војници, њих петорица. Она наглас исчитава објашњења за враћање која су назначена на опоменама. Циљ је да се јасно укаже војницима да посао није обављен како треба и да ће следећи пут морати да буде боље.

"Да видимо... Каже: Жена се одселила пре 15 година, не живи више ту. Дообро, ово је океј. Даље... Није пронађено; е, овако не можете да пишете. Не знам ко је ово носио, нећу да улазим у то, али морате да се максимално потрудите да нађете неког. Ако баш не можете, боље напишите Не постоји и тол'ко. Немојте да пи... Ево! Опет Није пронађено! Не може тако...
Не живи више на овој адреси, јер је умро. Свашта... Добро, небитно, идемо даље. Кажу да су платили - свашта они кажу, сигурно би им слали опомену да су платили, ал' ајд' нема везе."
"Војна тајна! Шта је, бре, ово???"
-----------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Трка са шиваћом машином

Србија незадрживо корача ка Европској унији, само још треба средити неке ситнице као што су корупција, незапосленост, инфлација, јавни расходи, јавни дуг, мале инвестиције, високи порези, низак технолошки ниво производње, лоша квалификациона структура радне снаге (у уској вези са лошим образовним системом), лош здравствени систем, споро судство, проблем око Косова и Метохије, хватање хашких оптуженика и слични успутни проблеми козметичке природе.

Пошто постоји изузетна воља наше власти да ово убрзо регулише, можемо без сумње очекивати да ће Србија у ЕУ ући пре Норвешке, упркос неизмерној жељи житеља ове земље. То је и разумљиво ако се у обзир узму њихови проблеми... Сам премијер Норвешке невољно је то признао.

На питање ко ће пре постати чланица ЕУ, Србија или Норвешка, Столтенберг је рекао да ће то бити Србија.

Председник Тадић је узвратио да ће људи у Србији бити веома срећни што то чују и додао да Србија чини све што је у њеној моћи да испуни све услове и пре Норвешке постане пуноправна чланица.

Ја сам заиста срећан због овога, баш као што сам срећан и када у трци на сто метара победим... шиваћу машину.

Ин јор фејс, Норвешка!

Дипломирани војник у цивилу (CSI: Горњи Матејевац)

Читали сте...

Трипује да је Рамбо.
Добија Доњи Мате'вац.
Биће лагано.
Зауставља се црвени ауто.
Наизглед обични момци нису обични.
бб x 350
"Добар дан" x 200
"Нисам ја ђубре!"
"Лажу" ови "у реку".
"Полако, Зорке!"

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Хорејшио Кејн (Horatio Caine), лик из серије CSI: Miami (Crime scene investigation: Miami) створен је по узору на једног нишког полицајца (мало ко то зна).

Хорејшио у серији је опак лик и изгледа овако:


Његово понашање је посебна прича. Он говори, дише и ставља наочаре на такав начин да се сумњивим ликовима леди крв у жилама, те једноставно морају да признају све што су починили или видели. У супротном, прогутаће их мрак у његовим цвиџама.

Наравно, ако нису криви, и то Хорејшио добро зна...

Пошто су могуће ноћне море ако се гледа било који инсерт из поменуте серије, тачније сцена са самим Дејвидом Карузом, боље је погледати то у интерпретацији Џима Керија.


----

Но, најбоље од свега је што су креатори серије невероватно добро "скинули" оригиналног Хорејшија, ако се изузме изглед.

Прави Хорејшио изгледа отприлике овако:

Без бркова

Oн ради у саобраћајној полицији у Нишу и не носи наочаре... срећом.
Јесте невероватно, али је виђен је на делу у Горњем Матејевцу. Постоје поуздани сведоци...
----

Био је то други пут да изводе војну операцију у Горњем Матејевцу. Први пут бејаше зезнуто (са доста снега који се топи). Најгоре време за овакве задатке. Овога пута такође има снега, али је "стабилан", јер је напољу -5.

Решили су да иду колима (Yugo), јер су током прве операције, када је коришћен градски превоз, имали рђаво искуство.

Сећао се тога добро. Већ је било доста топлије напољу. Ипак, у аутобусима су и даље грејали (част изузецима који немају грејање ни кад је -15).

Њих тројица се клацкају у бусу ка одредишту - Г. Матејевцу. Аутобус пун старијих персона који су решили да сачекају Ђурђевдан да би се окупали.
Ваљда им се због тога и вожња онолико одужила.

Гледао је у старијег господина испред себе. Пошто због гужве није могао да се довољно удаљи од њега, одлучио је да редукује дисање. Помогло је мало. Ипак, не кажу узалуд да све полази од психе. Нашао је бољи начин да прекрати време.
----

"Куда идеш, момче? Видим да носиш торбу" - изусти старији господин испред њега.
"Идемо нас тројица у Г. Матејевац да делимо рачуне за комуналије."
"Е?! Немој да причаш? Па је л' можеш мени да даш рачун?"
"Само да видим, можда није код мене... У којој сте улици и који број?"
"Та и та улица, број тај и тај."
"Баш ту улицу имам! Сад ћу да вас нађем. Ево!"
"Е, хвала ти! Чекај, ту је и мој комшија Лаза, можеш и њему да даш!"
"Изволите!"
И Лаза је добио рачун у аутобусу.

Примети пунија жена која је стајала поред врата шта се збива, па и она реши да пита за свој рачун. Њен је био код колеге. Ту је и њена комшиница са својом рођаком и њеним пријатељицама.

Неки клинци приђоше да питају за своје рачуне! Три војника задовољно празне торбе, свесни да их на терену чека већ доста мање посла. Милина!

Почели су да прилазе и људи са другог краја аутобуса, једва се пробијајући кроз гомилу. Ма нека долазе, само да буде што мање млаћења по сеоским сокацима и што краткотрајнијег ходања по оној шљапавици.
----

"Овде без карте?!" - трже га из маштарије гласни кондуктер.
Проборавио се и извадио је новац за карту.

Машта уме да прекрати време, али њему и није баш успело. Када је видео да су још увек у Књажевачкој, знао је да следећи пут неће ићи аутобусом...
----

Стара гарда, већ искусна на наведеном терену, у Југићу лети ка циљу.

Кажу да Југо не иде дуго. То им није сметало. Овога пута, иако је било клизаво, километри су прегажени за трен. Нема потребе за маштањем и редукцијом дисања, сви су били окупани...
----

Преко пута основне школе, Југо је усамљен чекао свог газду и његова два ратна друга.
Први пут је у Горњем Матејевцу, те је непознат мештанима. Вероватно су га сви чудно гледали и питали се откуд он ту.
Стрпљиво је чекао, не обазирући се на погледе пролазника. А онда му се догодило неочекивано...
----

"Еј, ја сам завршио, а ти?" - чуо је глас свог саборца из мобилног телефона.
"Ево, ја стижем за 5 минута."
"Ја сам код кола. Изгледа да их је неко чукнуо!"
"Како бре, је л' си сигуран?"
"Па, не верујем да је овако било кад смо дошли."
"Је л' си јавио Микију (власник, прим. аут.) ?!"
"Нисам."
"Ево, ја стижем!"
----

Место злочина.
Југо је скоро метар јужније него што је био кад су га оставили.
Цео предњи браник аутомобила заједно са показивачима правца и регистарском таблицом непомично лежи у снегу. На десетине ситних пластичних делова су око њега.
Маска је пробушена (чини се неким мало оштријим предметом, вероватно куком) и хладњак је померен од ударца.
Постоји и значајно улубљење испод десног фара.

Ускоро је стигао и власник жртве злочина. Нервозно би испитивао пролазнике у нади да је неко нешто чуо, видео, приметио... Али, узалуд. Сви одговарају исто - били су негде другде.

Постоји трафика на 6, 7 метара од Југа! Питаће радницу, мора да је видела нешто!

"Не, не..." - зачуђено одговара госпођица из трафике. "Стварно ништа нисам ни чула ни видела."

Хмм... Звучи немогуће.

Власник је одлучио да позове полицију. Можда они могу нешто да утврде или бар да помогну у повратку до Ниша, у случају да је коришћење сигнализације немогуће.
----

За свега 5, 6 минута након позива, полицијско возило створило се на лицу места. Из њега убрзано излазе 2 полицајца и након 2, 3 питања почињу са прикупљањем доказа. Одлазе до раднице...

"Госпођице, знам да сте нешто видели, ту сте на неколико метара! Мене не можете преварити! Ко је то учинио?"
"Био је то Миле (или како год)!"
"Можете да нам дате неке његове податке? Молим Вас да сарађујете! Хвала!"
"Наравно, наравно, извините..."

Полиција је убрзо утврдила о коме се ради, случај је решен!
----

Прсти на ногама су се већ добро смрзли и то га трже из још једне маштарије.
Где ли је та полиција? Прошло је већ пола сата!

Након 50 минута, долази полицијско возило. Из њега излазе два пунија полицајца озбиљних фаца и успорених покрета.

"Добар дан. Је л' то тај Југо?"
"Добар дан. Јесте, јесте."
"Ајде да видимо..."

Онај видно мудрији полицајац (нико није ни слутио ко је он, заправо) значајно погледа "рану" на аутомобилу.


"Хм... Слушај, момак, није да ја тебе оптужујем за нешто... типа, да си ти сам ово нешто радио, али ово оштећење не потиче од возила."

?!?!?!?!
Можда је нека птица... или авион? А не, и авион је возило.

Већ поглед мудрог полицајца усмерен ка власнику аутомобила који је наступио након наведене опаске, јасно је указао да није у питању обичан полицајац, већ онај по коме је Хорејшио добио своје карактеристике и темперамент!

Све што је власник могао да каже је:

"Не знам стварно..."

Наравно да не зна, нико не може да сувисло одговори Хорејшију, а и нема потребе, он већ све зна.

Када се упутио ка трафици, било је јасно да ће живот продавачице постати прилично стресан. Нека! Можда она ипак нешто зна.

Самоувереност, мудрост, узвишеност, гордост - враћао се из трафике са овим речима исписаним на лицу.



Вероватно је нешто сазнао!

Самоуверено је изјавио:
"Она девојка није ништа видела..."

Срећа што није имао наочаре. Да их је ставио у том тренутку, морала би да долази и Хитна помоћ.
----

Хорејшио им даде траку којом везаше браник и поставише га у његов пређашњи положај.

Иако кривац није пронађен, одвезли су се кући знајући да ће кад тад бити кажњен. Јер, Хорејшио је то...
--------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Дипломирани војник у цивилу (Операција: Доњи Матејевац)

Читали сте...

Добио је посао инкасанта (древни, традиционални назив за дистрибутера рачуна).
Флешбек "Немој, брате брате брате..."
200 рачуна дневно
На столу гомила "Станоја Бунушевца", ту је и Васа који бејаше војсковођа.
Рачвање улице - разговор са Нештодесетовићем - грешка
Прилаз број 2 - са леве стране болесно, са десне стране болесно
Двоструки број 40
Нервозни пси испред броја 100, брига за здравље домаћина
У међувремену:
"Је л' има нешто за нас?"
"Мајке ви га лоповске!"
"Ово не треба овде!"
"Зашто Милосав?"
"Зашто нема за струју?"
Запостављени Станоје...

----------------------------------------------------------------------------------------------------------

После Васе Чарапића било је још много војних операција. Ипак, ниједна није могла прићи десанту који је тада изведен (можда само једна слична операција - Бабички одред, исти проблем, друга узбрдица). Зато је сматрао да је најтежи задатак обављен, те да више ништа не може представљати довољно велики изазов. Да, био је Рамбо Инкасанте! Бар се тако осећао...

"Вас двојица ћете сад да идете мало до Доњег Мате'вцааа..." - са смешком ће шефица.

На столу су били рачуни намењени грађанима наведеног села.
"Ма то неће бити велики проблем" - помисли Рамбо.
Поглед његовог саборца указивао је на исто размишљање - операција ће лако бити извршена. Тим пре што је Доњи, као ближи граду, урбанији од Горњег. Логично је... ваљда.

"Дајте рачуне, идемо!"
------------------------------------

Црвени ауто, једнако упадљив као и сваки други, зауставио се на улазу у Доњи Матејевац. У аутомобилу седе двојица наизглед сасвим обичних момака. Разговарају нешто са возачем и сувозачем, а затим излазе са неким торбама. Упућују поглед ка центру села, а затим полако крећу гледајући лево и десно у фасаде кућа.

Можда су неке нове комшије. Можда су студенти на туристичком обиласку села (ма, не...).
Можда траже неке рођаке...
Све је могло на памет пасти мештанима док гледају у ове момке, али никад не би ни помислили - то су специјално обучени војници Обједињене наплате!

У тренутку када се пролазници најмање надају, обојица из торбе ваде гомиле рачуна!
Значајни погледи војника и укочени погледи мештана...
---

"А, бе, што не стављају бројеве на кућу, не разумем..."
"Ни мени није јасно. Да л' им је стварно тол'ко тешко..."
"Да видимо које бројеве имамо..."

Тада је наступио тренутак који је потпуно променио ток операције! Ниједан рачун није имао број...

бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб ...
---

"Добар дан. Носимо рачуне за комуналије. Како је ваше име?"
"Митић Драгоољуб."
"Само да вас нађемо - тражи ти код тебе, ја ћу код мене..."
"А, ево сте! Извол'те!"
"А реците ми, је л' знате где је Николић, Цветковић, Поповић...?"
"Овако: Николић - он је тамо у реку... Цветковић - он је понаовам... Поповић - њега не знам, ал' мислим да је код цркву негде."
"У реду... Хвала..."
---

"Добар дан. Носимо рачуне за комуналије. Како је ваше име?"
"Тој за ђубре?"
"Аха..."
"Не истерују га мени..."
"Ок."
---

"Добар дан. Носимо рачуне за ђубре. Ваше име?"
"За ђубре? Нисам ја ђубре! Ахахахахаххаахахаа!"
Насмејаше се и они. :)
"Ја сам Митровић Сретен!"
"Са' ћемо да вас нађемо... А је л' знате можда овог Манића?"
"Манић? Манић је наниже према бунар. А до њега је одма' Станковић. Ту код Станковића можете да оставите и за Микића, они су неки род. Натам десно навише иду Ристићи, па Голубовићи, па Перићи, а одма' у једну уличицу лево су Марковићи први десно. До њега је онај Митар, да л' беше Прокић, ***** ли га, ал' не знам да л' њему истерују ђубре... Кад наставите навише, ту су они Џаферовићи..."
"Добро, добро, у реду... Добро, нема везе, снаћићемо се..."
------------------------------------------

Досетили су се да уђу у задружну продавницу и тамо питају за кога могу да оставе рачуне. Била је то добра идеја... Ту је и драгстор у центру села. Пробаће и тамо. И то је уштедело доста времена.

Ипак, постоји део села који је далеко од драгстора. То је онај део "у реку".
Нашли су место за неколико рачуна, а многи нису хтели да приме рачун уз изговор да им ђубре никад није однешено. На то је један житељ из суседне махале прокоментарисао: "Ма, лажууу, бре, где им не терају!"
---

Онда је наступило одвајање. То је углавном добра тактика код оваквих операција.

Ушао је сам у једно двориште да пита за име и презиме.
Из куће излази намрштена баба Зорка са још троје људи око себе. Неко јој је већ донео рачун, неко на кога су налетели у центру.

"Па какво је овој???!!! З'што сам добила два рачуна?! Какво је овој?!"
Показује на уплатницу за добровољно осигурање.
"Слушајте да Вам објасним..."
"Ма нећу да слушам! Млого сте лопови! Само нешто измишљате! Какво сте сад овој измислили?!"
"Сачекајте да Вам кажем о чему се ради. Полако."
"Полако, Зорке, да ти човек објасни!" - повикаше сво троје око ње.
Успео је некако да убеди Зорку да ту уплатницу може да искористи за потпалу, евентуално велику нужду...
----------------------------

Да ли је сада Рамбо...? Вероватно не.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Дипломирани војник у цивилу (Десант на Васу)

Читали сте...

Имао је среће, служиће "у струци"...
Флешбек "Немој, брате"
Упознаје се са основама цепкологије и хефтологије.
Сведок је тренутка максимизирања ефикасности цепкања и хефтања.
Ко ће добити Нобелову награду?
Шта следи?

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Цепкање и хефтање у топлој (некад и превише) просторији није му представљало проблем. Време је брзо пролазило, а посао није био тежак (руке су се већ привикле, а и хефталице...).

Сазнали су, међутим, да их чека посао инкасаната. Шефица им рече да би то подразумевало дистрибуцију 50 до 100 рачуна дневно и да се то завршава за сат времена. Звучало је ок.

Назив инкасант задржао се међу "дистрибутерима рачуна" зато што се до недавно по кућама и наплаћивало. Сада то више није случај, али је назив о(п)стао...

"Немој, брате брате брате...", поново флешбек, "... ће те терају у три лепе лепе лепе..."

*

"Стигла је наредба, мораће да се дели 200 рачуна дневно. Ево вам спецификације на столу, узмите шта 'оћете."

Спазио је једну гомилу рачуна на којој пише "Станоја Бунушевца". То је лака улица!
Без оклевања, задужио је ту спецификацију.

Но, ту међу рачунима нашла се и улица... Васе Чарапића.

Васа Чарапић бејаше војсковођа из Првог српског устанка, познат по надимку Змај од Авале. Кажу да је презиме добио по томе што је његов предак једном Турчину платио одштету за убијеног пса у износу од 500 гроша. Тај новац му је послао у чарапи.
Васа је погинуо у бици са Туцима на Стамбол капији 1806. године.

Све у свему, Васа беше личност коју ваља испоштовати. Зато је хитао ка његовој улици са поносом у грудима (без обзира на чињеницу што није знао ко је Васа; вероватно је осећао).


Васину улицу лако је пронашао, кренуо је њоме и наишао на рачвање. На кући у левој уличици пише Васе Чарапића. На кући у десној уличици пише Васе Чарапића...

Инстинктивно, кренуо је десно...
Срећом, неки човек је у дворишту куће број 14.
"Марковићи?"
"Не, не, Нештодесетовићи!"
"Па је л' ово Васе Чарапића 14?"
"Не... Васе Чарапића је доле..."
"А што овде стоји табла?"
"А! Па то је грешка..."
"Ок..."

Вратио се и кренуо правим путем.
Бројеви су били релативно добро распоређени. Понегде дуплирани, али то није неки проблем.
Онда је на ред дошао Прилаз бр. 2. Сам прилаз доста је дужи од главног дела улице и под добрим је нагибом. Кренуо је узбрдо...

Бројеви са леве стране: 99, 97, 95, 93, 91, 14, 76, 79, 11, 16, 67, 101, 103...
Бројеви са десне стране: 78, 76, 82, 74, 72, 70, 89, 87, 71, 100, 106...

Многих бројева није ни било, а рачуни су постојали...
Ускоро (после пола километра) приметио је да Прилаз има своје прилазе.
Ту је и нашао број 40, дуго очекивани.
Задовољно је отишао до куће са тим бројем и гурнуо рачун у врата. На излазу из дворишта, преко пута, угледао је још једну кућу са бројем 40...

Кућу са бројем 100 (која је, логично, одмах поред куће 71), вредно чувају два нервозна пса, а ограде нема (наравно, ни капије). Није желео да домаћин уз рачун у вратима затекне и његову руку. Можда је неки срчани болесник, па је свако узбуђење опасно по њега.
Зато је од ове авантуре одустао.

*

У међувремену...

"Је л' има нешто за нас?" - упита га жена коју први пут види у животу.
"Па... не знам. Који сте ви?"
"Милојковићи."
"Који је то број?"
"17."
... После 2 минута тражења рачуна- "Па, за Васе Чарапића 17 ми пише Станковић."
"А, то гледаш за Васе Чарапића?! Не, не, ми смо из Кованлучке!"
(уздах) "Ја делим за ову улицу..."
"Немаш за Конванлучку?"
"Не..."
---

"Мајке ви га лоповске!"- збораше му намрштени старац коме је давао рачун.
"Сам' паре да узнете! Какво с'г треба платјам?"
Само је дао рачун и игнорисао учтиво питање.
---

"Овај рачун не треба да стављаш овде!"
"Извињавам се. А где треба?"
"Горе, на спрат! Увек стављате овде!"
"Па добро, госпођо, али то је иста кућа..."
"Ма ми не разговарамо, бре, нећу ја да им дајем рачун! Убудуће да знаш!"
---

"Зашто нисам добила рачун за прошли месец?!"- упита госпођа чија кућа нема истакнут број.
---

"А што мени стално дајете рачун од овог Милосава?" - упита господин чија кућа има исти број као кућа господина Милосава (тачније, Милисава).
---

"Зашто ја нисам добио рачун за струју?"

"Кад ћете да ми истерате ђубре?"

"Наплаћујете, наплаћуте, а нигде вас нема кад треба да се ово асфалтира!"

Био је сведок многих интересантних изјава...

*

Изгубио је 3 и по сата на ову улицу. Станоје Бунушевац остаде запостављен. Њега ће одрадити сутра. За данас му је доста...

------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Заштита од конкуренције

Док је Комисија за заштиту конкуренције неуспешна (о чему сам писао), "Комисија за заштиту од конкуренције" успешна је на многим пољима. Састављена је од бројних, наизглед неповезаних компанија и организација, чији је циљ да задрже високе цене на појединачним тржиштима (тј., свој монополски положај).

Искусни играчи

Решење овог проблема нећемо скоро дочекати (премда она прва Комисија цени да је треба боље платити и да ће то бити спасоносно), али нас нико не спречава да изражавамо незадовољство, можда ћемо тако макар мало утицати...

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На првом фронту налазе се власници комисиона. Они се боре за то да нови Правилник о њиховом раду (нешто о томе овде) буде спроведен постепено, те да би могли да се прилагоде њему. Захтев је потпуно легитиман, али у Србији се све решава и мења преко ноћи. То је зато што надлежне не интересује колико брзо је могуће прилагодити се новим правилима, јер за већину тих промена ЕУ Србији даје помоћ (финансијску и саветодавну, а ова прва је њима важнија), па се ствари мењају само зато што је за то добијен новац. Зато није битно како, већ да се то, ето, ради... Наравно, сасвим погрешан приступ.


Комисиони од 1. јануара морају да имају сертификат о пореклу производа који продају. То звучи сасвим у реду, али постоје два проблема.
Први је да је наше тржиште превише неразвијено да бисмо сада спроводили овакве промене (већина људи купује гардеробу, нпр., на пијаци или у комисионима, зато што је тамо јефтиније и то могу себи да приуште).
Друго, неопходан је период прилагођавања, а мени се чини да је шест месеци, колико траже власници комисиона, мало... Потребно је много више, јер није проблем само у томе шта комисиони раде, већ и шта потрошачи могу и желе да купе.

Комисиону продају сада називају "легалним шверцом", који "оштећује буџет државе за толико и толико". Невероватно је како неко ко не зна шта иза ових речи стоји може лако да се поистовети са државом и да закључи да ту има добре поенте и да не смемо дозволити да се неко шверцом богати на "наш" рачун.
Но, чињеница је да потрошачима, а то смо сви ми, из разлога које сам навео, овај шверц одговара. То што не одговара буџетлијама не треба да нас потреса, јер ни нама не одговара оволика цена бензина колику су нам одрапили да би тај шверцом погођени буџет могао да се попуни. То њих сигурно не потреса.

У чему је поента? Пошто ће комисиони морати да имају доказ о преклу робе, то значи да не могу од свакога да набављају робу. Сада се треба повезати са јаким иностраним фирмама или са домаћим фирмама које увозе од тих иностраних.
Онај који најповољније може да прода маркирану робу комисионима (уз све потребне папире) је исти онај који је увезао вакцине против Х1Н1 и исти онај који на нашем тржишту већ дуго држи монопол и представља сам врх увозног лобија.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ове промене које погађају комисионе имају своје оправдање у прилагођавању европским стандардима. Зато је више проблем у начину на који се то спроводи и у тренутку спровођења, него у самом спровођењу. Јер, хоћемо у ЕУ, зар не? Е па, онда морамо да прихватимо промене.

Други случај, међутим, нема никакву проЕУропску позадину (извор).


Наиме, РАТЕЛ је одлучио да додатно финансијски оптерети wireless провајдере у Србији. На тај начин, спречено је да се Интернет услуге добију по нижој цени у односу на ADSL и кабловски Интернет.

Ја уопште не сумњам да иза овога стоји Telekom или SBB (вероватно обе компаније). Због њих су у Србији цене Интернет услуга још увек на високом нивоу, а када ће се то променити деликатно је питање.

За ово сам сазнао преко Facebook-а, конкретно преко групе чији је циљ да изрази незадовољство и wireless провајдера и корисника Интернета. Јер, погођени су и једни и други, то је чињеница.
Иако користим ADSL Интернет (сваки прикључак иде преко Telekoma, остали провајдери само посредују), прикључио сам се иницијативи. Не очекујем да ће то ишта променити, али вреди покушати.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Или је једноставније дати више новца Комисији за заштиту конкуренције?

Дипломирани војник у цивилу (цепкологија и хефтологија)

Читали сте:

Дипломирао је.
Хоће цивилно у војску.
Ухватио га нови Закон, мора да плати за документа.
Буреков џелат, четворозуби Давид Дабић, покушава да се угради.
Десет таласања на релацији Пошта - Суд - књижара.
Успешна авантура у Полицијској управи (након другог покушаја).
"Овде мора да пише нешто друго."
"Рекли су ми да овде мора да пише нешто друго."
Преправка у нешто друго.
Вађење лекарског уверења.
Ништа од војске у децембру...
Или ипак...
-----------------------------------------------------------------------------------------------

Као пробуђен у неком паралелном свету, где се ипак полази у војску истог дана када се за то малтене у кревету сазнаје, још увек сањив, возио је ка Војном одсеку...

Ма и боље му је тако. Ионако су због грипа одложили редовно служење за крај јануара. Неће бити много више времена изгубљено у односу на ту варијанту.

"Сасвим случајно си упао, имао си среће. Овако би чекао март. ;)
А и ово је у твојој струци, је л' да? Економија беше?"
"Да, да."

Дадоше му папире које је требало однети у ЈКП "Обједињена наплата".
Сетио се речи једног свог познаника:
"Немој само, брате, у ону Обједињену наплату, ће те шаљу у три лепе да им наплаћујеш комуналије. Мани то... Ја сам закасао био."

Нашао је неутрално паркинг место, да га не цимају они из Паркинг сервиса и упутио се ка својој будућој "касарни".

Тамо га сместише у канцеларију пуну жена, са још 2 ратна друга.
"Ево седи овде, они ће да ти објасне шта треба да радиш."



"Узми прво исцепкај ове уплатнице, а после ћеш да их хефташ за флајере... овако..."

Кренуо је са цепкањем. Цепкао је и цепкао... и цепкао. Чинило се да уплатницама краја нема...

Већ је почео да осећа бол у десном рамену, када је, после 2, 3 вечности, прешао на хефтање.
Ту сад постоји зврчка. Има јако мало квалитетних хефталица, а све су довољно тешке да се после 20 захефтаних флајера већ човек осећа као у теретани...
Но, треба знати како приграбити праву хефталицу.
Најважније правило хефтологије - "Хефталицу која се добро покаже означи маркером или на сличан начин, те да можеш да се позовеш на то да је она "твоја", ако се којим случајем нађе код неког другог."

Војници (у цивилу) ово правило углавном нису поштовали, тим пре што је његова примена била ограничена, баш као и квалитетне хефталице (једна у десет).
Срећом, појавила се извесна флексибилност у примени правила, те је дошло до измене и допуне истог - "Ако се код неког другог нађе "твоја" хефталица, он је може користити све док теби не затреба."

Војска је хефтала к'о нездрава. Уосталом, то је и логично, било која да је муниција у питању, војска најбоље уме са њом.
А мислио је да неће радити с муницијом...

Хефтологија (и њени закони), заједно са цепкологијом, владала је зградом ЈКП-а скоро 10 дана. Можда је то зато што нису сви једнако брзо и ефикасно хефтали.

Призор из једне друге канцеларије (тамо где је ефикасност достигла врхунац):
Неколико особа хефта 2 флајера у минуту (војници то раде пребрзо, читај неефикасно).
Један старији господин је "снимљен" у фази цепкања уплатница. За повећану ефикасност у овој фази осмислио је карактеристичан метод цепкања. Свака уплатница се по перфорацији савије о ивицу стола, а затим пажљиво цепа дуж перфорације. Што дуже траје овај процес, то је уплатница квалитетније одвојена од гомиле и тиме ефикасније припремљена за следећу фазу. Овај господин је метод толико усавршио, да га по квалитету мало ко у згради (можда и у свету) може сустићи. Заслужује Нобелову награду за цепкологију (али вероватно ће је Обама добити).
Ко зна како тек хефта...

Наведене науке свакако нису биле део његове струке, али снашао се некако.

Оно што следи, пак, захтевало је мало више времена за сналажење.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Заштита конкуренције

Најпре, Христос се роди! Срећан Божић (Јулијански)!
(Хтео сам да пискарам нешто о календарима, али једна друга тема ме је мало више заинтересовала).

Знате, ми имамо Комисију за заштиту конкуренције. Сигуран сам, да нам није ње, давно бисмо се сви међусобно називали "Мишко". Ипак, ни она није тако свемогућа (веровали или не), те смо у врло лошој ситуацији по питању конкуренције на нашем тржишту. То, уосталом, свако од нас види.

Шта је разлог за то? Па повезано је доста с овим. Наши "љубимци" у парламенту су морали да нађу буразере-спонзоре да би могли да се боре за власт. Сад тим буразерима треба узвратити услугу.

Да, тачно је - тајкуни лобирају да Србија остане затворена.

Приче о јуришању ка ЕУ прилично су празне када се овај проблем узме у обзир. Коме ЕУ одговара? Сигурно не буразерима (тајкунима), јер би то угрозило њихов монополски (или олигополски) положај. Овако им је боље - и тајкуни сити и народ на броју.

Шта је решење? Једино што ми улива оптимизам је то да ће странци желети да убрзају заузимање нашег тржишта, а верујем да су они много способнији за лобирање (разноврсно). То нам је једина нада.
Проблем је, међутим, што већина народа Србије не размишља тако. Та већина би пре гајила једног нашег тајкуна него 10 странаца. Зашто? Па тако смо васпитавани 50 и више година...

Зато такво решење тешко може да се дочека ако наставимо да прећутно и, што је важније, несвесно подржавамо то што нам се дешава и ако не схватимо да је 10 странаца ипак боља варијанта.
Овако, аверзијом према странцима, олакшавамо посао газдама, размишљамо у њихову корист.

-----------

Дијана Марковић-Бајаловић, председник Савета Комисије за заштиту конкуренције фино је образложила (додуше, у мало завијенијој форми) зашто Србија има проблем са монополистима.

Она, нормално, том приликом указује на недовољни буџет Комисије, као нешто без чега нема адекватних резултата...
Каже, средства и људство им нису по стандардима ЕУ за величину тржишта као што је наше. То је вероватно тачно, али много тога (баш везаног за тржиште) није по ЕУ стандардима.

Ко прочита текст (ево линка опет), схватиће да је госпођа Дијана заправо рекла да Комисија није у стању да било шта уради (такав се утисак намеће). Наравно, то је не спречава да закључи да запослени у овој Комисији треба да имају веће плате, а и да треба да их има више (80, мало је 20). Претпостављам да 80 људи много ефикасније ништа не постиже, него њих 20. Логично је...
Да не говоримо о томе колико ће се тек појачати ефикасност у немоћи Комисије када добију боље плате. Све то на рачун грађана због којих се конкуренција и штити...

Сва немоћ ове комисије видљива је овде:

"Суд је поступао по инструкцијама бизнисмена и политичке елите?
- Пре мислим да је то настојање да се избегне решавање проблема. Видећемо како ће бити када Комисија донесе решења по новом закону."

Наравно да она зна да је то тачно, али немоћна је...
То је изгледа зато што јој фали још новца.

Тешко је држати монопол над заштитом конкуренције, нарочито ако се то ради безуспешно. Ипак, зашто то не би био још један добро плаћен узалудан посао?

Дипломирани војник у цивилу (Увод)

Дипломирао је најзад! Многи га питају какав је осећај... Углавном одговара да и није нешто посебан. Мало, сасвим мало, ни помена вредно, чудан... и то је то.

"Шта ћеш сад?" И то су га питали, а исто питање је постављао себи. Ако тражи посао, а професионалну војску не уведу у скорије време (као што вероватно неће), може се десити да га изгуби или угрози време које му је потребно за посао који је добио.
Ништа, ићи ће у војску... Да пребрине и то, па после да без тога над главом крене у... живот.

"Идем у војску... Решио сам."
"Редовно?"
"Ма, цивилно... Можда будем нашао неки послић упоредо који захтева мање времена. Ништа посебно, али свако искуство је драгоцено."
"Па боље онда пожури, најављују неки нови Закон. Иди ти сутра одма' у Војни одсек, што је сигурно сигурно је."

Тако је и учинио.

Нико му од тамо присутних није споменуо ништа о новом Закону, попунио је захтев и добио, форме ради, позив да дође на исто место 12. новембра, када ће се оформити комисија која би требало да га распореди негде.

12. новембра, тачно на време, отишао је у Војни одсек. Њему и још тројици момака рекоше да сачекају још мало... биће... Са 30 минута закашњења долази лик и носи у руци 4 примерка неког папира, на сваком по 9 ставки - исечак из Закона, оног новог... Малер...

"**** га, момци, комисију нисмо оформили, јер сад морамо да се прилагођавамо новом Закону. Ухватио вас је тај Закон, **** га, и ево шта ви треба да нам донесете. Мора, **** га."

Сваком од њих даје папир на коме пише да треба извадити 5 докумената у Полицијској управи и 4 у Суду или Месној заједници. Кад све то заврше, да се јаве, па ће да виде шта ће бити, али тешко да ће остати места за децембар, мораће ипак тек тамо марта да служе војску... највероватније.

Са конфузним папиром у руци и њему прилагођеним мислима, напустио је објекат.

*

Нека документа која се траже (3 од 4 која се узимају у Суду) изгледа могу да се изваде и у оближњој канцеларији Месне заједнице. Екстра!

Отрчао је одмах у канцеларију док још раде, покуцао и ушао.

Ток тренутка је закорачио у крај шездесетих година 20. века (или он то садашњост не познаје довољно). У канцеларији ормар, сто, чивилук, итисон и још неке ситнице сведоче о (да ли баш тако) давним годинама социјализма (оног пре Устава из '74.). Једино што указује на садашњост је мали стони календар за 2009. годину.

На столу је мастан бурек и јогурт, обоје осуђени на смрт. Десно од њих седи њихов џелат, четворозуба верзија Давида Дабића, видно разочаран што неко омета извршење пресуде.

"Кажи..."
Он му рече...
"Дај да ја то погледам..."
"Изволите."
"Ауууу... Само оно што овде можеш да извадиш, коштаће те око 1500 динара!"

Није очекивао толике трошкове. Вратио се кући да размисли шта му је чинити.
Сазнао је од неких људи да је "џелат" (баш тај) познат по томе што се понекад мало "угради" у цену неког документа.
Ваља, дакле, избећи Месну заједницу за те сврхе.

Зато је решио да оде до Суда и да тамо то заврши.

Да би се све у Суду завршило било је потребно:
око 1000 динара, 7 путовања од Суда до Поште и назад, 3 путовања до књижаре и назад, 9 чекања у реду, читање цитата великих филозофа одштампаних на папиру А4 формата у канцеларији неухватљивог и спорог службеника и сл...

Довољно је за један дан... Следећа на удару је Полицијска управа. Он мора да докаже да нема везе са оружјем, да никога није млатио и да није кривично гоњен нити осуђиван. Делује лако, али није...

Говорили су му надлежни:

"Шта кажеш да ти треба?! Први пут чујем за то... То су они из Војске нешто лоше теби написали. Ај' дођи у среду..."

"Слушај, момак, ја овај пос'о радим 15 година и знам како то иде! Не знам шта су они теби рекли, али ти то не треба и не можеш да вадиш овде на своју руку, већ они то од нас траже службено! Да ли се чујемо?!"
"У реду..."

У канцеларији број "x"...
"Хм... За то ћеш да питаш на 2. спрату."
2. спрат...
"Знаш онај доле шалтер? Е, тамо питај!"
На шалтеру...
"То ти је 100% у канцелари број "x"!"
У канцеларији број "x"...
"Е па, немам појма!"

Недељу дана касније, на истом месту...

"Да, да, то вадиш код нас, а кошта 550 динара. Попуни, уплати, па дођи..."

"Уплати на овај рачун 400 динара, попуни то и донеси..."

"Ја само знам да треба да уплатиш 400 динара, али нисам сигурна да то код нас треба да извадиш... Уплати ти, па ћемо да видимо. Још се нисмо уклопили у овај нови Закон, па не знамо детаље. Дај број телефона, па ти јављамо кад сазнамо како то иде."

5 дана касније...

Његов мобилни је зазвонио...
"Хало, је л' то Тајитај?
Готово је оно за војску... Можеш да дођеш сутра по то."

Напокон је скупио све што му треба!


Осим лекарског уверења...

*

Треба да докаже да је радно способан...
Дао им је крв (што није очекивао да је потребно), а мокраћу ће да добију тек касније, јер је давање исте у једнакој мери очекивао као и претходни процес.

Улази у број "y"

"Је л' си платио већ?"
"Аха."
"Добро онда... дај да то завршимо. Не мораш да идеш у све ове бројеве, иди само овде и овде."
"Већ сам дао крв."
"Па није требало... нема везе..."


Напокон је скупио све што му треба!

Правац - Војни одсек...

*

"Види... Овде где пише да ниси осуђиван... треба да стоји и "за кривична дела која бла бла бла". Иди у Суд да ти то исправе..."
"... Ок..."

У Суду:

"Па, не разумем, ако ниси осуђиван ни за шта, онда ниси ни за та дела..., ал' добро, 'ајде..."
"Не разумем ни ја, али 'ајде да то обавимо."


Најзад је скупио све што му треба и све како му треба!

Рекли су му да је све у реду и да ће му послати решење на кућну адресу. Кул...

Решење би требало да стигне пре 1. децембра. У супротном, тешко да ће служити војску тада...

Наравно, већ 30. новембра у 22:00 било му је јасно да ће морати да сачека март. Гледао је неки филм, мало искулирао на нету и успавао се око пола 4 ујутру.

*

1. децембар, 8:40

Телефон га је пробудио!
Збуњено је рекао: "... Да..."
"Је л' то Александар?"
"... Да..."
"Је л' хоћеш у војску?"
"... Да..."
"Служићеш у Обједињеној наплати. Знаш где је то?"
"... Не..."

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

"Вакцина" против "вируса"

Ево "вакцине" овде. Драго ми је да су је "убризгали" и свакако је вреди "примити" (односно, прочитати) да бисмо били отпорнији на медијски "вирус".

Најбитнији део:

"Када вакцинација отпочне, неминовно ће се појавити различити медијски извори који ће тврдити најневероватније ствари...
У том светлу, није лоше имати пар бројева на уму.

Процењује се да ће, за сваки милион трудница које приме вакцину, из чисто статистичких разлога, 397 спонтано побацити следећег дана. Ово би се догодило и да ништа нису предузеле - једноставно је у питању игра великих бројева. На сваких 10 милиона вакцинисаних, очекује се да шесторо необјашњиво умре током следећих шест недеља. Сличне бројеве је могуће извести за било које здравствено стање, и треба их имати на уму када почну наслови типа „Примио вакцину и нађен мртав поред ограде!!!!“.
...

Теорије завере цветају на Интернету као сам вирус у незаштићеној популацији. Ова пракса наноси велику штету друштву, и доприноси настајању панике у популацији. Грип ће доћи и проћи, а после њега ће доћи друге болести и дешавања-нове вакцине, лекови, приче, завере, страхови. У овом, не тако врлом новом свету постаје све битније - информисати се на правим местима, питати квалификоване људе за одговоре и критички мислити својом главом."