Заштита од конкуренције

Док је Комисија за заштиту конкуренције неуспешна (о чему сам писао), "Комисија за заштиту од конкуренције" успешна је на многим пољима. Састављена је од бројних, наизглед неповезаних компанија и организација, чији је циљ да задрже високе цене на појединачним тржиштима (тј., свој монополски положај).

Искусни играчи

Решење овог проблема нећемо скоро дочекати (премда она прва Комисија цени да је треба боље платити и да ће то бити спасоносно), али нас нико не спречава да изражавамо незадовољство, можда ћемо тако макар мало утицати...

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На првом фронту налазе се власници комисиона. Они се боре за то да нови Правилник о њиховом раду (нешто о томе овде) буде спроведен постепено, те да би могли да се прилагоде њему. Захтев је потпуно легитиман, али у Србији се све решава и мења преко ноћи. То је зато што надлежне не интересује колико брзо је могуће прилагодити се новим правилима, јер за већину тих промена ЕУ Србији даје помоћ (финансијску и саветодавну, а ова прва је њима важнија), па се ствари мењају само зато што је за то добијен новац. Зато није битно како, већ да се то, ето, ради... Наравно, сасвим погрешан приступ.


Комисиони од 1. јануара морају да имају сертификат о пореклу производа који продају. То звучи сасвим у реду, али постоје два проблема.
Први је да је наше тржиште превише неразвијено да бисмо сада спроводили овакве промене (већина људи купује гардеробу, нпр., на пијаци или у комисионима, зато што је тамо јефтиније и то могу себи да приуште).
Друго, неопходан је период прилагођавања, а мени се чини да је шест месеци, колико траже власници комисиона, мало... Потребно је много више, јер није проблем само у томе шта комисиони раде, већ и шта потрошачи могу и желе да купе.

Комисиону продају сада називају "легалним шверцом", који "оштећује буџет државе за толико и толико". Невероватно је како неко ко не зна шта иза ових речи стоји може лако да се поистовети са државом и да закључи да ту има добре поенте и да не смемо дозволити да се неко шверцом богати на "наш" рачун.
Но, чињеница је да потрошачима, а то смо сви ми, из разлога које сам навео, овај шверц одговара. То што не одговара буџетлијама не треба да нас потреса, јер ни нама не одговара оволика цена бензина колику су нам одрапили да би тај шверцом погођени буџет могао да се попуни. То њих сигурно не потреса.

У чему је поента? Пошто ће комисиони морати да имају доказ о преклу робе, то значи да не могу од свакога да набављају робу. Сада се треба повезати са јаким иностраним фирмама или са домаћим фирмама које увозе од тих иностраних.
Онај који најповољније може да прода маркирану робу комисионима (уз све потребне папире) је исти онај који је увезао вакцине против Х1Н1 и исти онај који на нашем тржишту већ дуго држи монопол и представља сам врх увозног лобија.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ове промене које погађају комисионе имају своје оправдање у прилагођавању европским стандардима. Зато је више проблем у начину на који се то спроводи и у тренутку спровођења, него у самом спровођењу. Јер, хоћемо у ЕУ, зар не? Е па, онда морамо да прихватимо промене.

Други случај, међутим, нема никакву проЕУропску позадину (извор).


Наиме, РАТЕЛ је одлучио да додатно финансијски оптерети wireless провајдере у Србији. На тај начин, спречено је да се Интернет услуге добију по нижој цени у односу на ADSL и кабловски Интернет.

Ја уопште не сумњам да иза овога стоји Telekom или SBB (вероватно обе компаније). Због њих су у Србији цене Интернет услуга још увек на високом нивоу, а када ће се то променити деликатно је питање.

За ово сам сазнао преко Facebook-а, конкретно преко групе чији је циљ да изрази незадовољство и wireless провајдера и корисника Интернета. Јер, погођени су и једни и други, то је чињеница.
Иако користим ADSL Интернет (сваки прикључак иде преко Telekoma, остали провајдери само посредују), прикључио сам се иницијативи. Не очекујем да ће то ишта променити, али вреди покушати.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Или је једноставније дати више новца Комисији за заштиту конкуренције?

Дипломирани војник у цивилу (цепкологија и хефтологија)

Читали сте:

Дипломирао је.
Хоће цивилно у војску.
Ухватио га нови Закон, мора да плати за документа.
Буреков џелат, четворозуби Давид Дабић, покушава да се угради.
Десет таласања на релацији Пошта - Суд - књижара.
Успешна авантура у Полицијској управи (након другог покушаја).
"Овде мора да пише нешто друго."
"Рекли су ми да овде мора да пише нешто друго."
Преправка у нешто друго.
Вађење лекарског уверења.
Ништа од војске у децембру...
Или ипак...
-----------------------------------------------------------------------------------------------

Као пробуђен у неком паралелном свету, где се ипак полази у војску истог дана када се за то малтене у кревету сазнаје, још увек сањив, возио је ка Војном одсеку...

Ма и боље му је тако. Ионако су због грипа одложили редовно служење за крај јануара. Неће бити много више времена изгубљено у односу на ту варијанту.

"Сасвим случајно си упао, имао си среће. Овако би чекао март. ;)
А и ово је у твојој струци, је л' да? Економија беше?"
"Да, да."

Дадоше му папире које је требало однети у ЈКП "Обједињена наплата".
Сетио се речи једног свог познаника:
"Немој само, брате, у ону Обједињену наплату, ће те шаљу у три лепе да им наплаћујеш комуналије. Мани то... Ја сам закасао био."

Нашао је неутрално паркинг место, да га не цимају они из Паркинг сервиса и упутио се ка својој будућој "касарни".

Тамо га сместише у канцеларију пуну жена, са још 2 ратна друга.
"Ево седи овде, они ће да ти објасне шта треба да радиш."



"Узми прво исцепкај ове уплатнице, а после ћеш да их хефташ за флајере... овако..."

Кренуо је са цепкањем. Цепкао је и цепкао... и цепкао. Чинило се да уплатницама краја нема...

Већ је почео да осећа бол у десном рамену, када је, после 2, 3 вечности, прешао на хефтање.
Ту сад постоји зврчка. Има јако мало квалитетних хефталица, а све су довољно тешке да се после 20 захефтаних флајера већ човек осећа као у теретани...
Но, треба знати како приграбити праву хефталицу.
Најважније правило хефтологије - "Хефталицу која се добро покаже означи маркером или на сличан начин, те да можеш да се позовеш на то да је она "твоја", ако се којим случајем нађе код неког другог."

Војници (у цивилу) ово правило углавном нису поштовали, тим пре што је његова примена била ограничена, баш као и квалитетне хефталице (једна у десет).
Срећом, појавила се извесна флексибилност у примени правила, те је дошло до измене и допуне истог - "Ако се код неког другог нађе "твоја" хефталица, он је може користити све док теби не затреба."

Војска је хефтала к'о нездрава. Уосталом, то је и логично, било која да је муниција у питању, војска најбоље уме са њом.
А мислио је да неће радити с муницијом...

Хефтологија (и њени закони), заједно са цепкологијом, владала је зградом ЈКП-а скоро 10 дана. Можда је то зато што нису сви једнако брзо и ефикасно хефтали.

Призор из једне друге канцеларије (тамо где је ефикасност достигла врхунац):
Неколико особа хефта 2 флајера у минуту (војници то раде пребрзо, читај неефикасно).
Један старији господин је "снимљен" у фази цепкања уплатница. За повећану ефикасност у овој фази осмислио је карактеристичан метод цепкања. Свака уплатница се по перфорацији савије о ивицу стола, а затим пажљиво цепа дуж перфорације. Што дуже траје овај процес, то је уплатница квалитетније одвојена од гомиле и тиме ефикасније припремљена за следећу фазу. Овај господин је метод толико усавршио, да га по квалитету мало ко у згради (можда и у свету) може сустићи. Заслужује Нобелову награду за цепкологију (али вероватно ће је Обама добити).
Ко зна како тек хефта...

Наведене науке свакако нису биле део његове струке, али снашао се некако.

Оно што следи, пак, захтевало је мало више времена за сналажење.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Заштита конкуренције

Најпре, Христос се роди! Срећан Божић (Јулијански)!
(Хтео сам да пискарам нешто о календарима, али једна друга тема ме је мало више заинтересовала).

Знате, ми имамо Комисију за заштиту конкуренције. Сигуран сам, да нам није ње, давно бисмо се сви међусобно називали "Мишко". Ипак, ни она није тако свемогућа (веровали или не), те смо у врло лошој ситуацији по питању конкуренције на нашем тржишту. То, уосталом, свако од нас види.

Шта је разлог за то? Па повезано је доста с овим. Наши "љубимци" у парламенту су морали да нађу буразере-спонзоре да би могли да се боре за власт. Сад тим буразерима треба узвратити услугу.

Да, тачно је - тајкуни лобирају да Србија остане затворена.

Приче о јуришању ка ЕУ прилично су празне када се овај проблем узме у обзир. Коме ЕУ одговара? Сигурно не буразерима (тајкунима), јер би то угрозило њихов монополски (или олигополски) положај. Овако им је боље - и тајкуни сити и народ на броју.

Шта је решење? Једино што ми улива оптимизам је то да ће странци желети да убрзају заузимање нашег тржишта, а верујем да су они много способнији за лобирање (разноврсно). То нам је једина нада.
Проблем је, међутим, што већина народа Србије не размишља тако. Та већина би пре гајила једног нашег тајкуна него 10 странаца. Зашто? Па тако смо васпитавани 50 и више година...

Зато такво решење тешко може да се дочека ако наставимо да прећутно и, што је важније, несвесно подржавамо то што нам се дешава и ако не схватимо да је 10 странаца ипак боља варијанта.
Овако, аверзијом према странцима, олакшавамо посао газдама, размишљамо у њихову корист.

-----------

Дијана Марковић-Бајаловић, председник Савета Комисије за заштиту конкуренције фино је образложила (додуше, у мало завијенијој форми) зашто Србија има проблем са монополистима.

Она, нормално, том приликом указује на недовољни буџет Комисије, као нешто без чега нема адекватних резултата...
Каже, средства и људство им нису по стандардима ЕУ за величину тржишта као што је наше. То је вероватно тачно, али много тога (баш везаног за тржиште) није по ЕУ стандардима.

Ко прочита текст (ево линка опет), схватиће да је госпођа Дијана заправо рекла да Комисија није у стању да било шта уради (такав се утисак намеће). Наравно, то је не спречава да закључи да запослени у овој Комисији треба да имају веће плате, а и да треба да их има више (80, мало је 20). Претпостављам да 80 људи много ефикасније ништа не постиже, него њих 20. Логично је...
Да не говоримо о томе колико ће се тек појачати ефикасност у немоћи Комисије када добију боље плате. Све то на рачун грађана због којих се конкуренција и штити...

Сва немоћ ове комисије видљива је овде:

"Суд је поступао по инструкцијама бизнисмена и политичке елите?
- Пре мислим да је то настојање да се избегне решавање проблема. Видећемо како ће бити када Комисија донесе решења по новом закону."

Наравно да она зна да је то тачно, али немоћна је...
То је изгледа зато што јој фали још новца.

Тешко је држати монопол над заштитом конкуренције, нарочито ако се то ради безуспешно. Ипак, зашто то не би био још један добро плаћен узалудан посао?

Дипломирани војник у цивилу (Увод)

Дипломирао је најзад! Многи га питају какав је осећај... Углавном одговара да и није нешто посебан. Мало, сасвим мало, ни помена вредно, чудан... и то је то.

"Шта ћеш сад?" И то су га питали, а исто питање је постављао себи. Ако тражи посао, а професионалну војску не уведу у скорије време (као што вероватно неће), може се десити да га изгуби или угрози време које му је потребно за посао који је добио.
Ништа, ићи ће у војску... Да пребрине и то, па после да без тога над главом крене у... живот.

"Идем у војску... Решио сам."
"Редовно?"
"Ма, цивилно... Можда будем нашао неки послић упоредо који захтева мање времена. Ништа посебно, али свако искуство је драгоцено."
"Па боље онда пожури, најављују неки нови Закон. Иди ти сутра одма' у Војни одсек, што је сигурно сигурно је."

Тако је и учинио.

Нико му од тамо присутних није споменуо ништа о новом Закону, попунио је захтев и добио, форме ради, позив да дође на исто место 12. новембра, када ће се оформити комисија која би требало да га распореди негде.

12. новембра, тачно на време, отишао је у Војни одсек. Њему и још тројици момака рекоше да сачекају још мало... биће... Са 30 минута закашњења долази лик и носи у руци 4 примерка неког папира, на сваком по 9 ставки - исечак из Закона, оног новог... Малер...

"**** га, момци, комисију нисмо оформили, јер сад морамо да се прилагођавамо новом Закону. Ухватио вас је тај Закон, **** га, и ево шта ви треба да нам донесете. Мора, **** га."

Сваком од њих даје папир на коме пише да треба извадити 5 докумената у Полицијској управи и 4 у Суду или Месној заједници. Кад све то заврше, да се јаве, па ће да виде шта ће бити, али тешко да ће остати места за децембар, мораће ипак тек тамо марта да служе војску... највероватније.

Са конфузним папиром у руци и њему прилагођеним мислима, напустио је објекат.

*

Нека документа која се траже (3 од 4 која се узимају у Суду) изгледа могу да се изваде и у оближњој канцеларији Месне заједнице. Екстра!

Отрчао је одмах у канцеларију док још раде, покуцао и ушао.

Ток тренутка је закорачио у крај шездесетих година 20. века (или он то садашњост не познаје довољно). У канцеларији ормар, сто, чивилук, итисон и још неке ситнице сведоче о (да ли баш тако) давним годинама социјализма (оног пре Устава из '74.). Једино што указује на садашњост је мали стони календар за 2009. годину.

На столу је мастан бурек и јогурт, обоје осуђени на смрт. Десно од њих седи њихов џелат, четворозуба верзија Давида Дабића, видно разочаран што неко омета извршење пресуде.

"Кажи..."
Он му рече...
"Дај да ја то погледам..."
"Изволите."
"Ауууу... Само оно што овде можеш да извадиш, коштаће те око 1500 динара!"

Није очекивао толике трошкове. Вратио се кући да размисли шта му је чинити.
Сазнао је од неких људи да је "џелат" (баш тај) познат по томе што се понекад мало "угради" у цену неког документа.
Ваља, дакле, избећи Месну заједницу за те сврхе.

Зато је решио да оде до Суда и да тамо то заврши.

Да би се све у Суду завршило било је потребно:
око 1000 динара, 7 путовања од Суда до Поште и назад, 3 путовања до књижаре и назад, 9 чекања у реду, читање цитата великих филозофа одштампаних на папиру А4 формата у канцеларији неухватљивог и спорог службеника и сл...

Довољно је за један дан... Следећа на удару је Полицијска управа. Он мора да докаже да нема везе са оружјем, да никога није млатио и да није кривично гоњен нити осуђиван. Делује лако, али није...

Говорили су му надлежни:

"Шта кажеш да ти треба?! Први пут чујем за то... То су они из Војске нешто лоше теби написали. Ај' дођи у среду..."

"Слушај, момак, ја овај пос'о радим 15 година и знам како то иде! Не знам шта су они теби рекли, али ти то не треба и не можеш да вадиш овде на своју руку, већ они то од нас траже службено! Да ли се чујемо?!"
"У реду..."

У канцеларији број "x"...
"Хм... За то ћеш да питаш на 2. спрату."
2. спрат...
"Знаш онај доле шалтер? Е, тамо питај!"
На шалтеру...
"То ти је 100% у канцелари број "x"!"
У канцеларији број "x"...
"Е па, немам појма!"

Недељу дана касније, на истом месту...

"Да, да, то вадиш код нас, а кошта 550 динара. Попуни, уплати, па дођи..."

"Уплати на овај рачун 400 динара, попуни то и донеси..."

"Ја само знам да треба да уплатиш 400 динара, али нисам сигурна да то код нас треба да извадиш... Уплати ти, па ћемо да видимо. Још се нисмо уклопили у овај нови Закон, па не знамо детаље. Дај број телефона, па ти јављамо кад сазнамо како то иде."

5 дана касније...

Његов мобилни је зазвонио...
"Хало, је л' то Тајитај?
Готово је оно за војску... Можеш да дођеш сутра по то."

Напокон је скупио све што му треба!


Осим лекарског уверења...

*

Треба да докаже да је радно способан...
Дао им је крв (што није очекивао да је потребно), а мокраћу ће да добију тек касније, јер је давање исте у једнакој мери очекивао као и претходни процес.

Улази у број "y"

"Је л' си платио већ?"
"Аха."
"Добро онда... дај да то завршимо. Не мораш да идеш у све ове бројеве, иди само овде и овде."
"Већ сам дао крв."
"Па није требало... нема везе..."


Напокон је скупио све што му треба!

Правац - Војни одсек...

*

"Види... Овде где пише да ниси осуђиван... треба да стоји и "за кривична дела која бла бла бла". Иди у Суд да ти то исправе..."
"... Ок..."

У Суду:

"Па, не разумем, ако ниси осуђиван ни за шта, онда ниси ни за та дела..., ал' добро, 'ајде..."
"Не разумем ни ја, али 'ајде да то обавимо."


Најзад је скупио све што му треба и све како му треба!

Рекли су му да је све у реду и да ће му послати решење на кућну адресу. Кул...

Решење би требало да стигне пре 1. децембра. У супротном, тешко да ће служити војску тада...

Наравно, већ 30. новембра у 22:00 било му је јасно да ће морати да сачека март. Гледао је неки филм, мало искулирао на нету и успавао се око пола 4 ујутру.

*

1. децембар, 8:40

Телефон га је пробудио!
Збуњено је рекао: "... Да..."
"Је л' то Александар?"
"... Да..."
"Је л' хоћеш у војску?"
"... Да..."
"Служићеш у Обједињеној наплати. Знаш где је то?"
"... Не..."

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

"Вакцина" против "вируса"

Ево "вакцине" овде. Драго ми је да су је "убризгали" и свакако је вреди "примити" (односно, прочитати) да бисмо били отпорнији на медијски "вирус".

Најбитнији део:

"Када вакцинација отпочне, неминовно ће се појавити различити медијски извори који ће тврдити најневероватније ствари...
У том светлу, није лоше имати пар бројева на уму.

Процењује се да ће, за сваки милион трудница које приме вакцину, из чисто статистичких разлога, 397 спонтано побацити следећег дана. Ово би се догодило и да ништа нису предузеле - једноставно је у питању игра великих бројева. На сваких 10 милиона вакцинисаних, очекује се да шесторо необјашњиво умре током следећих шест недеља. Сличне бројеве је могуће извести за било које здравствено стање, и треба их имати на уму када почну наслови типа „Примио вакцину и нађен мртав поред ограде!!!!“.
...

Теорије завере цветају на Интернету као сам вирус у незаштићеној популацији. Ова пракса наноси велику штету друштву, и доприноси настајању панике у популацији. Грип ће доћи и проћи, а после њега ће доћи друге болести и дешавања-нове вакцине, лекови, приче, завере, страхови. У овом, не тако врлом новом свету постаје све битније - информисати се на правим местима, питати квалификоване људе за одговоре и критички мислити својом главом."

Свињски грип - краће упутство за ширење панике

1. Током лета објавите да ће на јесен бити и до 2 и по милиона оболелих у Србији.

2. Прогласите епидемију чак иако не постоје ни теоријске основе за тако нешто (треба да буде 10% оболелих).

3. Објавите вест под насловом У Србији највише умрлих. Можете бити сигурни да многи неће ни прочитати цео текст због недостатка времена, као и да ће занемарити (као и ви) чињеницу да Србија штеди када је у питању успостављање дијагнозе за нови грип, као и да су преминуле особе као свој најмањи здравствени проблем имале управо тај фамозни H1N1. Он је само "кап која је прелила чашу". Ипак, имате довољно простора за сензационалне наслове и уводе...

------------------------------------------------------------------------------------------------------

За продужену верзију упутства обратите се Министарству здравља Републике Србије и било ком од јачих медија.

Стручњаци за лебац

"Милан Простран, секретар за аграр у Привредној комори Србије, каже да килограм брашна Т-500 који се највише користи у пекарској индустрији на берзи кошта између 13,5 и 19 динара.
- Ако се зна да се од једног килограма брашна добија килограм и 350 грама хлеба, испада да је реална цена килограма хлеба 36 динара. Време када је држава одређивала цене хлеба и када је у предузећима постојао топли оброк је прошло, што пекари сада злоупотребљавају, јер грађани осим хлеба свакодневно купују и разна пецива, на којима је зарада још већа - објашњава Простран."

Ако стручњак каже, онда мора да је тако... А и логично је.
Просечна цена брашна нека буде 16 динара/кг. Толико се потроши за 1,35 кг хлеба. То значи да се за 1 кг хлеба потроши брашна у вредности од око 12 динара. Ако је векна 600 гр, значи да се за једну векну потроши брашна у вредности од 7,2 динара (још мање ако је 500 гр).
По Пространу, векна од 600 гр требало би да кошта 21,6 динара (а од 500 гр 18 динара).
Значи, остали трошкови и зарада требало би да износе око 14 динара.

Све је тако логично и рачуница се поклапа савршено. Сурови пекари стварају екстра профит!
Да нам није Пространа (ово занимљиво звучи), не бисмо знали ни како 'леба да купујемо и једемо, а пекари очигледно хоће да зараде што више (што је потпуно невероватно, али ни то не бисмо знали без Пространа).
Такође, он нам омогућава да сазнамо да овај проблем једино држава може да реши, тачније сам Простран и екипа, јер су то све стручњаци, а они боље знају од пекара колики су њихови трошкови.

Момир Лазић, директор „Београдске пекарске индустрије“ и „Класа“, једни од највећих произвођача хлеба у Србији, каже да упркос нижој цени пшенице, они немају рачуницу да снизе цену хлеба.

Ма немој?! Како немаш рачуницу, кад је стручњак то лепо израчунао, а и ја сам проверио?

Он (Лазић) додаје да на тржишту ионако постоје разне врсте хлеба које се продају по цени од 20 до 40 динара, што значи да потрошачи могу да изаберу неку јефтинију врсту.

Ти ћеш мени да кажеш који ћу ја хлеб да купујем? Има за инат да купујем хлеб од тебе и има да снизиш цену! У супротном, даћу паре Робним резервама... Не шалим се.

О завештању органа

Негде средином јула, пролазећи кроз Душанову улицу у Нишу, налетео сам на камеру и микрофон. А можда су и они на мене налетели, ко зна... Нисам ни загледао са које су телевизије, али није ни битно.

Питање које су ми после "Добар дан" упутили гласило је:
"Шта мислите о завештању органа? Како коментаришете ситуацију код нас везано за тај проблем?" (тако нешто, отприлике).

Мој одговор је, наравно, био да је то јако хуман, али пре свега, користан, одн. значајан гест, који неком може да спаси живот и тако даље... и тако то... Са мном се слажу и председници, што државе, што Скупштине...

Питање које је уследило: "Да ли бисте ви завештали органе?"

На срећу, нисам толико био затечен, јер сам на ову тему размишљао одавно и тада дошао до закључка који је био и мој одговор на питање новинара:

"Мислим да је то нешто о чему треба старији да размишљају - преко 50 година, рецимо. Мало је непријатно младим особама да то ураде."

Пошао сам од себе, те можда грешим. Можда није свима нелагодно, али мени јесте.

Зашто би човек од 30 година писао тестамент, а да је притом здрав и планира далеку будућност?


Касније сам споменуо једном другу да ћу "да изађем на телевизор", као и разлог и околности. Он ми је указао на један проблем који ми, признаћу, није пао на памет.

Србија је пуна искорумпираних индивидуа - образовни, судски, извршни, као и здравствени систем су их препуни... Како ће човек који завештава органе знати да његови органи неће бити предмет трговине? Зашто би лекари избегавали шансу да злоупотребе завештане органе? Знамо да многе шансе за више или мање сличне ствари нису избегли (продаја новорођенчади, нпр.).

И то би, наравно, неком спасило живот, али би испало да су органи поклоњени докторима, што верујем, нико не жели. Нико нема "амбицију" да повећа докторима зараду кад то ради, већ да спаси нечији живот.

Зато, мислим да је ипак боље да људи завештавају органе својим потомцима.
Но, не знам колико је то изводљиво, тј. колико дуго је могуће чувати свеже органе након смрти. Можда је потребно одмах органе дати онима којима су потребни. У случају да је рок "трајања" органа (тј. могућности складиштења без оштећења виталности) довољно дуг, ово решење може бити адекватно.
Ако не, онда морамо најпре искоренити корупцију...

Питање је само колико је то могуће.
Можда већом контролом над тим органима (опет је питање од стране кога... јер и контролно тело може бити искорумпирано).

Јасно је да је неопходно успоставити ову праксу, али чини ми се да је најпре потребно решити бројне проблеме, што би омогућило веће поверење људи приликом доношења такве одлуке.

Пасуљ и гасови

Премда наслов звучи јако софистицирано, тема није толико озбиљна, али је поучна и интересантна.



Овде је текст о гасовима који су природна појава, али и друштвена, јер знају да праве проблеме у друштвеним односима, сложићете се.

Ту можете прочитати доста корисних ствари о бактеријама и њиховом значају за човека (и што је важније, за гасове, односно флатулацију).
Пошто те бактерије учествују у процесу варења хране, прича о флатусу се своди, у суштини, на причу о исхрани.
Углавном, оно што се теже вари, утиче на непријатан мирис наших гасова... Треба уносити, такође, више течности, избегавати храну која садржи доста сумпора, редовно празнити црева итд.

Но, шта је са пасуљем? Да ли је "опасно" по околину њега конзумирати превише?

Није... Оно што је по околину "опасно" је непријатан мирис, а не сам гас. Пасуљ, супротно важећим предрасудама о њему, није "опасан", јер он не ствара непријатан мирис! Шта више, често не "производи" мирис...

Закључак би могао да буде да пасуља можемо да једемо колико хоћемо, без бојазни од социјалних проблема. ;)

Ипак, једна ствар ми пада на памет. Ко још пасуљ једе без ребарца (сува), сланинице, кобасице и сличног месишта...?

Deep field, некад и "сад"

Дубоко поље

Ова фотографија је у ствари спој 342 фотографије које су направљене 1995. године, а оно што се ту види је тзв. Deep field, најудаљенија област у свемиру коју је човек успео да види (тј. услика).

Дубоко поље је од нас удаљено 12 милијарди светлосних година!

Ово можда и не би било толико занимљиво, ако се не бисмо позвали на теорију релативитета Алберта Ајнштајна. По њој, брзина светлости је највећа брзина у свемиру. То значи да светлост са Дубоког поља до Земље стигне за 12 милијарди година...
То даље имплицира да гледајући у ову фотографију гледамо, заправо, у прошлост...

Слика показује Deep field од пре 12 милијарди лета, а то је око милијарду и по година после Big Bang-a. Значи, у питању је рана фаза настајања космоса. Шта рећи сем... језиво.