Homo freakonomicus

Дипломирани војник у цивилу (војна тајна)

2010-06-22T11:53:00.003+02:00

Читали сте...

Горњи Матејевац - место злочина
Хорејшио долази...
Хорејшио гледа...
Хорејшио зна...
Хорејшио одлази...
Yeaaaaaah

--------------------------------------------------------------------------------------

Посао који му је био поверен већ га је прилично професионално деформисао. У разговору са људима често се то дало приметити. Телефонски разговор, на пример:

"Еј, згазили неког човека у Врежини!"
"Врежина?! Брате, тамо је мнооого зезнуто да се деле рачуни. Имаш куће са дуплим бројевима, џукце на сваком кораку, а тамо је и необележена завучена кућа оца једне шефице из предузећа где служим војску и, замисли, буни се кад не добије рачун, а нема број на кући, нема сандуче, улица је болесна сама по себи - уствари, није у питању улица, него јбм ли га шта, кварт неки, насеље, неповезано, много сам се нервирао. А иза тог "насеља" има улица пуна нервозних кућића, где стварно..."
"Чекај, брате..." - прекиде га саговорник да не би заборавио о чему је почео да прича.
"Хтео сам да ти кажем за тог човека..."
"Ај' пожури, треба кренем ускоро да делим неке рачуне..."

Већ му је постало нормално и то што ходајући кроз град, ничим изазван, покушава да сагледа где су постављени кућни бројеви, које куће имају сандучиће, које немају...

Добро је све то с једне стране - бољи је у обављању посла, већ је спреман за неке нове улице које није прошао у циљу реализације инкасантичких задатака, али их је зато ошацовао на време, онда кад није био ничим изазван.
Но, с друге стране, једна реч је рушила идилу... Монотонија.

Човече, па ово је постало сморно... Треба му нешто ново, нешто изазовније, нешто као... опомене за гробна места! То је права ствар. Да.

"Задатак је следећи..." - изусти шефица значајно (као и увек). "Мораћете да позвоните лепо... и да тражите потпис. Горњи папир исцепате и дате човеку, а доњи попуните својим потписом, његовим потписом и датумом. То је то. Носићете по 20-ак опомена дневно, није опасно..."

Ма какви опасно. Супер! Нешто ново, другачије, озбиљније, одговорније... морбидније... Идемо!

Многе од опомена дизајнираних у агресивном ретро фазону на себи имају исписане датуме: 27.03.1981., 12.11.1979., 01.07.1976. (рекордер). Од тих датума па до данас гомилали су се дугови грађана за услуге које пружа Ново гробље... Многи од дужника не живе више на назначеној адреси, а већина ни на овој планети. Но, свака адреса мора да се обиђе, то се не доводи у питање.

"Трајковић Љубивоје?"
"Да л' сте нормални? Тај умрео пре дваес године!"

"Драгутиновић Велизар?"
"Аха... Тај ће сигурно да вам плати... Само да устане из гроб."

"Радојковић Мирољуб?"
"Преселио се у Мрамор. Има тамо кујћу, живи сас жену, деца му у иностранство отишла пре пешес године. Ја сам му снајка по брата, ал' ми неће то да узимамо, треба ми да плаћамо, заебите ви то што знате! Доста смо ми плаћали! Те телефон на нас, струја на нас, сад и некву кабловску тражи унук да уведемо, још нам то фали, па ће сг и вама да плаћамо! Море, бежи! Иди код њега тамо у Мрамор!"
"У реду је, госпођо, нема проблема, сми..."
"У Мрааамор!"
"Добро... Довиђења." - живце је давно истренирао...

---------

Релативно висока зграда је пред њим. Ваља у њу ући и предати опомену у стан број 37. Извесни Мандић још од '94 дугује 20-ак хиљада динара за одржавање гробног места.
Нема интерфона, а нема ни списка станара... Тако је у великом броју зграда у Нишу. Ништа, иако није сигуран да је Мандић горе, мораће да се попне.

На вратима без броја 37 (иако треба да га буде) стоји само шпијунка са осветљеним кружићем на својој средини. Нема презимена... Да ли је овде Мандић? Постоји само један начин да провери.
Десет секунди након звона, светли кружић шпијунке поприма боју универзума. Јасно је да је неко заслужан за промену боје, али врата остају затворена и не чује се ништа иза њих сем неприродне и напете тишине.
Одлучио је да буде упоран и разбије ту тишину. Позвонио је још једном..., па још једном.

Брава је почела да пуцкета. Старији господин у белој мајици на бретеле отвара врата таман онолико колико је потребно да се затегне ланчић на њима и дискретно истури збуњено лице.
"Је л' ово број 37?"
"Јесте..."- збуњено одговори глава изнад ланчића.
"Мандић?"
"Молим...?"
"Мандић?! Је л' сте ви Мандић?"
"Нннеее..." - човек једнако нагласи изговорену речцу и своје беоњаче. Јасно је било да је збуњен, изненађен... или бар жели да тако делује.
"А да ли је неки Мандић икада живео овде?"
"Ја сам овде већ 20 година... и никад никаквог Мандића овде није било."
"Добро, онда је вероватно грешка... А које је ваше презиме, шта да напишем овде?"
Неколико секунди гледале су га очи пуне напора, очи које се труде да формирају одговор, а као да не познају ни језик којим је постављено питање.
И тада, уместо неког презимена, човеку излете:
"Војна тајна!"

У том тренутку лице које је зурило изнад ланчића нестаде заједно с њим, а истовремено са ударцем врата зачу се пуцкетање браве - овога пута много брже и јаче. Чули су се потом брзи кораци који се удаљавају од врата, а светли кружић шпијунке поново се нађе пред његовим очима.

Хммм...
----

Шефица проверава враћене опомене. Има их доста, чини се да посао није обављен како треба. Око ње седе војници, њих петорица. Она наглас исчитава објашњења за враћање која су назначена на опоменама. Циљ је да се јасно укаже војницима да посао није обављен како треба и да ће следећи пут морати да буде боље.

"Да видимо... Каже: Жена се одселила пре 15 година, не живи више ту. Дообро, ово је океј. Даље... Није пронађено; е, овако не можете да пишете. Не знам ко је ово носио, нећу да улазим у то, али морате да се максимално потрудите да нађете неког. Ако баш не можете, боље напишите Не постоји и тол'ко. Немојте да пи... Ево! Опет Није пронађено! Не може тако...
Не живи више на овој адреси, јер је умро. Свашта... Добро, небитно, идемо даље. Кажу да су платили - свашта они кажу, сигурно би им слали опомену да су платили, ал' ајд' нема везе."
"Војна тајна! Шта је, бре, ово???"
-----------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Трка са шиваћом машином

2010-05-04T00:22:00.004+02:00

Србија незадрживо корача ка Европској унији, само још треба средити неке ситнице као што су корупција, незапосленост, инфлација, јавни расходи, јавни дуг, мале инвестиције, високи порези, низак технолошки ниво производње, лоша квалификациона структура радне снаге (у уској вези са лошим образовним системом), лош здравствени систем, споро судство, проблем око Косова и Метохије, хватање хашких оптуженика и слични успутни проблеми козметичке природе.

Пошто постоји изузетна воља наше власти да ово убрзо регулише, можемо без сумње очекивати да ће Србија у ЕУ ући пре Норвешке, упркос неизмерној жељи житеља ове земље. То је и разумљиво ако се у обзир узму њихови проблеми... Сам премијер Норвешке невољно је то признао.

На питање ко ће пре постати чланица ЕУ, Србија или Норвешка, Столтенберг је рекао да ће то бити Србија.

Председник Тадић је узвратио да ће људи у Србији бити веома срећни што то чују и додао да Србија чини све што је у њеној моћи да испуни све услове и пре Норвешке постане пуноправна чланица.

Ја сам заиста срећан због овога, баш као што сам срећан и када у трци на сто метара победим... шиваћу машину.

Ин јор фејс, Норвешка!

Дипломирани војник у цивилу (CSI: Горњи Матејевац)

2010-03-22T19:45:00.005+01:00

Читали сте...

Трипује да је Рамбо.
Добија Доњи Мате'вац.
Биће лагано.
Зауставља се црвени ауто.
Наизглед обични момци нису обични.
бб x 350
"Добар дан" x 200
"Нисам ја ђубре!"
"Лажу" ови "у реку".
"Полако, Зорке!"

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Хорејшио Кејн (Horatio Caine), лик из серије CSI: Miami (Crime scene investigation: Miami) створен је по узору на једног нишког полицајца (мало ко то зна).

Хорејшио у серији је опак лик и изгледа овако:

Његово понашање је посебна прича. Он говори, дише и ставља наочаре на такав начин да се сумњивим ликовима леди крв у жилама, те једноставно морају да признају све што су починили или видели. У супротном, прогутаће их мрак у његовим цвиџама.

Наравно, ако нису криви, и то Хорејшио добро зна...

Пошто су могуће ноћне море ако се гледа било који инсерт из поменуте серије, тачније сцена са самим Дејвидом Карузом, боље је погледати то у интерпретацији Џима Керија.

----

Но, најбоље од свега је што су креатори серије невероватно добро "скинули" оригиналног Хорејшија, ако се изузме изглед.

Прави Хорејшио изгледа отприлике овако:

Без бркова

Oн ради у саобраћајној полицији у Нишу и не носи наочаре... срећом.
Јесте невероватно, али је виђен је на делу у Горњем Матејевцу. Постоје поуздани сведоци...
----

Био је то други пут да изводе војну операцију у Горњем Матејевцу. Први пут бејаше зезнуто (са доста снега који се топи). Најгоре време за овакве задатке. Овога пута такође има снега, али је "стабилан", јер је напољу -5.

Решили су да иду колима (Yugo), јер су током прве операције, када је коришћен градски превоз, имали рђаво искуство.

Сећао се тога добро. Већ је било доста топлије напољу. Ипак, у аутобусима су и даље грејали (част изузецима који немају грејање ни кад је -15).

Њих тројица се клацкају у бусу ка одредишту - Г. Матејевцу. Аутобус пун старијих персона који су решили да сачекају Ђурђевдан да би се окупали.
Ваљда им се због тога и вожња онолико одужила.

Гледао је у старијег господина испред себе. Пошто због гужве није могао да се довољно удаљи од њега, одлучио је да редукује дисање. Помогло је мало. Ипак, не кажу узалуд да све полази од психе. Нашао је бољи начин да прекрати време.
----

"Куда идеш, момче? Видим да носиш торбу" - изусти старији господин испред њега.
"Идемо нас тројица у Г. Матејевац да делимо рачуне за комуналије."
"Е?! Немој да причаш? Па је л' можеш мени да даш рачун?"
"Само да видим, можда није код мене... У којој сте улици и који број?"
"Та и та улица, број тај и тај."
"Баш ту улицу имам! Сад ћу да вас нађем. Ево!"
"Е, хвала ти! Чекај, ту је и мој комшија Лаза, можеш и њему да даш!"
"Изволите!"
И Лаза је добио рачун у аутобусу.

Примети пунија жена која је стајала поред врата шта се збива, па и она реши да пита за свој рачун. Њен је био код колеге. Ту је и њена комшиница са својом рођаком и њеним пријатељицама.

Неки клинци приђоше да питају за своје рачуне! Три војника задовољно празне торбе, свесни да их на терену чека већ доста мање посла. Милина!

Почели су да прилазе и људи са другог краја аутобуса, једва се пробијајући кроз гомилу. Ма нека долазе, само да буде што мање млаћења по сеоским сокацима и што краткотрајнијег ходања по оној шљапавици.
----

"Овде без карте?!" - трже га из маштарије гласни кондуктер.
Проборавио се и извадио је новац за карту.

Машта уме да прекрати време, али њему и није баш успело. Када је видео да су још увек у Књажевачкој, знао је да следећи пут неће ићи аутобусом...
----

Стара гарда, већ искусна на наведеном терену, у Југићу лети ка циљу.

Кажу да Југо не иде дуго. То им није сметало. Овога пута, иако је било клизаво, километри су прегажени за трен. Нема потребе за маштањем и редукцијом дисања, сви су били окупани...
----

Преко пута основне школе, Југо је усамљен чекао свог газду и његова два ратна друга.
Први пут је у Горњем Матејевцу, те је непознат мештанима. Вероватно су га сви чудно гледали и питали се откуд он ту.
Стрпљиво је чекао, не обазирући се на погледе пролазника. А онда му се догодило неочекивано...
----

"Еј, ја сам завршио, а ти?" - чуо је глас свог саборца из мобилног телефона.
"Ево, ја стижем за 5 минута."
"Ја сам код кола. Изгледа да их је неко чукнуо!"
"Како бре, је л' си сигуран?"
"Па, не верујем да је овако било кад смо дошли."
"Је л' си јавио Микију (власник, прим. аут.) ?!"
"Нисам."
"Ево, ја стижем!"
----

Место злочина.
Југо је скоро метар јужније него што је био кад су га оставили.
Цео предњи браник аутомобила заједно са показивачима правца и регистарском таблицом непомично лежи у снегу. На десетине ситних пластичних делова су око њега.
Маска је пробушена (чини се неким мало оштријим предметом, вероватно куком) и хладњак је померен од ударца.
Постоји и значајно улубљење испод десног фара.

Ускоро је стигао и власник жртве злочина. Нервозно би испитивао пролазнике у нади да је неко нешто чуо, видео, приметио... Али, узалуд. Сви одговарају исто - били су негде другде.

Постоји трафика на 6, 7 метара од Југа! Питаће радницу, мора да је видела нешто!

"Не, не..." - зачуђено одговара госпођица из трафике. "Стварно ништа нисам ни чула ни видела."

Хмм... Звучи немогуће.

Власник је одлучио да позове полицију. Можда они могу нешто да утврде или бар да помогну у повратку до Ниша, у случају да је коришћење сигнализације немогуће.
----

За свега 5, 6 минута након позива, полицијско возило створило се на лицу места. Из њега убрзано излазе 2 полицајца и након 2, 3 питања почињу са прикупљањем доказа. Одлазе до раднице...

"Госпођице, знам да сте нешто видели, ту сте на неколико метара! Мене не можете преварити! Ко је то учинио?"
"Био је то Миле (или како год)!"
"Можете да нам дате неке његове податке? Молим Вас да сарађујете! Хвала!"
"Наравно, наравно, извините..."

Полиција је убрзо утврдила о коме се ради, случај је решен!
----

Прсти на ногама су се већ добро смрзли и то га трже из још једне маштарије.
Где ли је та полиција? Прошло је већ пола сата!

Након 50 минута, долази полицијско возило. Из њега излазе два пунија полицајца озбиљних фаца и успорених покрета.

"Добар дан. Је л' то тај Југо?"
"Добар дан. Јесте, јесте."
"Ајде да видимо..."

Онај видно мудрији полицајац (нико није ни слутио ко је он, заправо) значајно погледа "рану" на аутомобилу.

"Хм... Слушај, момак, није да ја тебе оптужујем за нешто... типа, да си ти сам ово нешто радио, али ово оштећење не потиче од возила."

?!?!?!?!
Можда је нека птица... или авион? А не, и авион је возило.

Већ поглед мудрог полицајца усмерен ка власнику аутомобила који је наступио након наведене опаске, јасно је указао да није у питању обичан полицајац, већ онај по коме је Хорејшио добио своје карактеристике и темперамент!

Све што је власник могао да каже је:

"Не знам стварно..."

Наравно да не зна, нико не може да сувисло одговори Хорејшију, а и нема потребе, он већ све зна.

Када се упутио ка трафици, било је јасно да ће живот продавачице постати прилично стресан. Нека! Можда она ипак нешто зна.

Самоувереност, мудрост, узвишеност, гордост - враћао се из трафике са овим речима исписаним на лицу.

Вероватно је нешто сазнао!

Самоуверено је изјавио:
"Она девојка није ништа видела..."

Срећа што није имао наочаре. Да их је ставио у том тренутку, морала би да долази и Хитна помоћ.
----

Хорејшио им даде траку којом везаше браник и поставише га у његов пређашњи положај.

Иако кривац није пронађен, одвезли су се кући знајући да ће кад тад бити кажњен. Јер, Хорејшио је то...
--------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Дипломирани војник у цивилу (Операција: Доњи Матејевац)

2010-03-03T19:47:00.004+01:00

Читали сте...

Добио је посао инкасанта (древни, традиционални назив за дистрибутера рачуна).
Флешбек "Немој, брате брате брате..."
200 рачуна дневно
На столу гомила "Станоја Бунушевца", ту је и Васа који бејаше војсковођа.
Рачвање улице - разговор са Нештодесетовићем - грешка
Прилаз број 2 - са леве стране болесно, са десне стране болесно
Двоструки број 40
Нервозни пси испред броја 100, брига за здравље домаћина
У међувремену:
"Је л' има нешто за нас?"
"Мајке ви га лоповске!"
"Ово не треба овде!"
"Зашто Милосав?"
"Зашто нема за струју?"
Запостављени Станоје...

----------------------------------------------------------------------------------------------------------

После Васе Чарапића било је још много војних операција. Ипак, ниједна није могла прићи десанту који је тада изведен (можда само једна слична операција - Бабички одред, исти проблем, друга узбрдица). Зато је сматрао да је најтежи задатак обављен, те да више ништа не може представљати довољно велики изазов. Да, био је Рамбо Инкасанте! Бар се тако осећао...

"Вас двојица ћете сад да идете мало до Доњег Мате'вцааа..." - са смешком ће шефица.

На столу су били рачуни намењени грађанима наведеног села.
"Ма то неће бити велики проблем" - помисли Рамбо.
Поглед његовог саборца указивао је на исто размишљање - операција ће лако бити извршена. Тим пре што је Доњи, као ближи граду, урбанији од Горњег. Логично је... ваљда.

"Дајте рачуне, идемо!"
------------------------------------

Црвени ауто, једнако упадљив као и сваки други, зауставио се на улазу у Доњи Матејевац. У аутомобилу седе двојица наизглед сасвим обичних момака. Разговарају нешто са возачем и сувозачем, а затим излазе са неким торбама. Упућују поглед ка центру села, а затим полако крећу гледајући лево и десно у фасаде кућа.

Можда су неке нове комшије. Можда су студенти на туристичком обиласку села (ма, не...).
Можда траже неке рођаке...
Све је могло на памет пасти мештанима док гледају у ове момке, али никад не би ни помислили - то су специјално обучени војници Обједињене наплате!

У тренутку када се пролазници најмање надају, обојица из торбе ваде гомиле рачуна!
Значајни погледи војника и укочени погледи мештана...
---

"А, бе, што не стављају бројеве на кућу, не разумем..."
"Ни мени није јасно. Да л' им је стварно тол'ко тешко..."
"Да видимо које бројеве имамо..."

Тада је наступио тренутак који је потпуно променио ток операције! Ниједан рачун није имао број...

бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб, бб ...
---

"Добар дан. Носимо рачуне за комуналије. Како је ваше име?"
"Митић Драгоољуб."
"Само да вас нађемо - тражи ти код тебе, ја ћу код мене..."
"А, ево сте! Извол'те!"
"А реците ми, је л' знате где је Николић, Цветковић, Поповић...?"
"Овако: Николић - он је тамо у реку... Цветковић - он је понаовам... Поповић - њега не знам, ал' мислим да је код цркву негде."
"У реду... Хвала..."
---

"Добар дан. Носимо рачуне за комуналије. Како је ваше име?"
"Тој за ђубре?"
"Аха..."
"Не истерују га мени..."
"Ок."
---

"Добар дан. Носимо рачуне за ђубре. Ваше име?"
"За ђубре? Нисам ја ђубре! Ахахахахаххаахахаа!"
Насмејаше се и они. :)
"Ја сам Митровић Сретен!"
"Са' ћемо да вас нађемо... А је л' знате можда овог Манића?"
"Манић? Манић је наниже према бунар. А до њега је одма' Станковић. Ту код Станковића можете да оставите и за Микића, они су неки род. Натам десно навише иду Ристићи, па Голубовићи, па Перићи, а одма' у једну уличицу лево су Марковићи први десно. До њега је онај Митар, да л' беше Прокић, ***** ли га, ал' не знам да л' њему истерују ђубре... Кад наставите навише, ту су они Џаферовићи..."
"Добро, добро, у реду... Добро, нема везе, снаћићемо се..."
------------------------------------------

Досетили су се да уђу у задружну продавницу и тамо питају за кога могу да оставе рачуне. Била је то добра идеја... Ту је и драгстор у центру села. Пробаће и тамо. И то је уштедело доста времена.

Ипак, постоји део села који је далеко од драгстора. То је онај део "у реку".
Нашли су место за неколико рачуна, а многи нису хтели да приме рачун уз изговор да им ђубре никад није однешено. На то је један житељ из суседне махале прокоментарисао: "Ма, лажууу, бре, где им не терају!"
---

Онда је наступило одвајање. То је углавном добра тактика код оваквих операција.

Ушао је сам у једно двориште да пита за име и презиме.
Из куће излази намрштена баба Зорка са још троје људи око себе. Неко јој је већ донео рачун, неко на кога су налетели у центру.

"Па какво је овој???!!! З'што сам добила два рачуна?! Какво је овој?!"
Показује на уплатницу за добровољно осигурање.
"Слушајте да Вам објасним..."
"Ма нећу да слушам! Млого сте лопови! Само нешто измишљате! Какво сте сад овој измислили?!"
"Сачекајте да Вам кажем о чему се ради. Полако."
"Полако, Зорке, да ти човек објасни!" - повикаше сво троје око ње.
Успео је некако да убеди Зорку да ту уплатницу може да искористи за потпалу, евентуално велику нужду...
----------------------------

Да ли је сада Рамбо...? Вероватно не.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Дипломирани војник у цивилу (Десант на Васу)

2010-02-08T15:19:00.006+01:00

Читали сте...

Имао је среће, служиће "у струци"...
Флешбек "Немој, брате"
Упознаје се са основама цепкологије и хефтологије.
Сведок је тренутка максимизирања ефикасности цепкања и хефтања.
Ко ће добити Нобелову награду?
Шта следи?

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Цепкање и хефтање у топлој (некад и превише) просторији није му представљало проблем. Време је брзо пролазило, а посао није био тежак (руке су се већ привикле, а и хефталице...).

Сазнали су, међутим, да их чека посао инкасаната. Шефица им рече да би то подразумевало дистрибуцију 50 до 100 рачуна дневно и да се то завршава за сат времена. Звучало је ок.

Назив инкасант задржао се међу "дистрибутерима рачуна" зато што се до недавно по кућама и наплаћивало. Сада то више није случај, али је назив о(п)стао...

"Немој, брате брате брате...", поново флешбек, "... ће те терају у три лепе лепе лепе..."

*

"Стигла је наредба, мораће да се дели 200 рачуна дневно. Ево вам спецификације на столу, узмите шта 'оћете."

Спазио је једну гомилу рачуна на којој пише "Станоја Бунушевца". То је лака улица!
Без оклевања, задужио је ту спецификацију.

Но, ту међу рачунима нашла се и улица... Васе Чарапића.

Васа Чарапић бејаше војсковођа из Првог српског устанка, познат по надимку Змај од Авале. Кажу да је презиме добио по томе што је његов предак једном Турчину платио одштету за убијеног пса у износу од 500 гроша. Тај новац му је послао у чарапи.
Васа је погинуо у бици са Туцима на Стамбол капији 1806. године.

Све у свему, Васа беше личност коју ваља испоштовати. Зато је хитао ка његовој улици са поносом у грудима (без обзира на чињеницу што није знао ко је Васа; вероватно је осећао).

Васину улицу лако је пронашао, кренуо је њоме и наишао на рачвање. На кући у левој уличици пише Васе Чарапића. На кући у десној уличици пише Васе Чарапића...

Инстинктивно, кренуо је десно...
Срећом, неки човек је у дворишту куће број 14.
"Марковићи?"
"Не, не, Нештодесетовићи!"
"Па је л' ово Васе Чарапића 14?"
"Не... Васе Чарапића је доле..."
"А што овде стоји табла?"
"А! Па то је грешка..."
"Ок..."

Вратио се и кренуо правим путем.
Бројеви су били релативно добро распоређени. Понегде дуплирани, али то није неки проблем.
Онда је на ред дошао Прилаз бр. 2. Сам прилаз доста је дужи од главног дела улице и под добрим је нагибом. Кренуо је узбрдо...

Бројеви са леве стране: 99, 97, 95, 93, 91, 14, 76, 79, 11, 16, 67, 101, 103...
Бројеви са десне стране: 78, 76, 82, 74, 72, 70, 89, 87, 71, 100, 106...

Многих бројева није ни било, а рачуни су постојали...
Ускоро (после пола километра) приметио је да Прилаз има своје прилазе.
Ту је и нашао број 40, дуго очекивани.
Задовољно је отишао до куће са тим бројем и гурнуо рачун у врата. На излазу из дворишта, преко пута, угледао је још једну кућу са бројем 40...

Кућу са бројем 100 (која је, логично, одмах поред куће 71), вредно чувају два нервозна пса, а ограде нема (наравно, ни капије). Није желео да домаћин уз рачун у вратима затекне и његову руку. Можда је неки срчани болесник, па је свако узбуђење опасно по њега.
Зато је од ове авантуре одустао.

*

У међувремену...

"Је л' има нешто за нас?" - упита га жена коју први пут види у животу.
"Па... не знам. Који сте ви?"
"Милојковићи."
"Који је то број?"
"17."
... После 2 минута тражења рачуна- "Па, за Васе Чарапића 17 ми пише Станковић."
"А, то гледаш за Васе Чарапића?! Не, не, ми смо из Кованлучке!"
(уздах) "Ја делим за ову улицу..."
"Немаш за Конванлучку?"
"Не..."
---

"Мајке ви га лоповске!"- збораше му намрштени старац коме је давао рачун.
"Сам' паре да узнете! Какво с'г треба платјам?"
Само је дао рачун и игнорисао учтиво питање.
---

"Овај рачун не треба да стављаш овде!"
"Извињавам се. А где треба?"
"Горе, на спрат! Увек стављате овде!"
"Па добро, госпођо, али то је иста кућа..."
"Ма ми не разговарамо, бре, нећу ја да им дајем рачун! Убудуће да знаш!"
---

"Зашто нисам добила рачун за прошли месец?!"- упита госпођа чија кућа нема истакнут број.
---

"А што мени стално дајете рачун од овог Милосава?" - упита господин чија кућа има исти број као кућа господина Милосава (тачније, Милисава).
---

"Зашто ја нисам добио рачун за струју?"

"Кад ћете да ми истерате ђубре?"

"Наплаћујете, наплаћуте, а нигде вас нема кад треба да се ово асфалтира!"

Био је сведок многих интересантних изјава...

*

Изгубио је 3 и по сата на ову улицу. Станоје Бунушевац остаде запостављен. Њега ће одрадити сутра. За данас му је доста...

------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Заштита од конкуренције

2010-01-21T13:28:00.008+01:00

Док је Комисија за заштиту конкуренције неуспешна (о чему сам писао), "Комисија за заштиту од конкуренције" успешна је на многим пољима. Састављена је од бројних, наизглед неповезаних компанија и организација, чији је циљ да задрже високе цене на појединачним тржиштима (тј., свој монополски положај).

Искусни играчи

Решење овог проблема нећемо скоро дочекати (премда она прва Комисија цени да је треба боље платити и да ће то бити спасоносно), али нас нико не спречава да изражавамо незадовољство, можда ћемо тако макар мало утицати...

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На првом фронту налазе се власници комисиона. Они се боре за то да нови Правилник о њиховом раду (нешто о томе овде) буде спроведен постепено, те да би могли да се прилагоде њему. Захтев је потпуно легитиман, али у Србији се све решава и мења преко ноћи. То је зато што надлежне не интересује колико брзо је могуће прилагодити се новим правилима, јер за већину тих промена ЕУ Србији даје помоћ (финансијску и саветодавну, а ова прва је њима важнија), па се ствари мењају само зато што је за то добијен новац. Зато није битно како, већ да се то, ето, ради... Наравно, сасвим погрешан приступ.

Комисиони од 1. јануара морају да имају сертификат о пореклу производа који продају. То звучи сасвим у реду, али постоје два проблема.
Први је да је наше тржиште превише неразвијено да бисмо сада спроводили овакве промене (већина људи купује гардеробу, нпр., на пијаци или у комисионима, зато што је тамо јефтиније и то могу себи да приуште).
Друго, неопходан је период прилагођавања, а мени се чини да је шест месеци, колико траже власници комисиона, мало... Потребно је много више, јер није проблем само у томе шта комисиони раде, већ и шта потрошачи могу и желе да купе.

Комисиону продају сада називају "легалним шверцом", који "оштећује буџет државе за толико и толико". Невероватно је како неко ко не зна шта иза ових речи стоји може лако да се поистовети са државом и да закључи да ту има добре поенте и да не смемо дозволити да се неко шверцом богати на "наш" рачун.
Но, чињеница је да потрошачима, а то смо сви ми, из разлога које сам навео, овај шверц одговара. То што не одговара буџетлијама не треба да нас потреса, јер ни нама не одговара оволика цена бензина колику су нам одрапили да би тај шверцом погођени буџет могао да се попуни. То њих сигурно не потреса.

У чему је поента? Пошто ће комисиони морати да имају доказ о преклу робе, то значи да не могу од свакога да набављају робу. Сада се треба повезати са јаким иностраним фирмама или са домаћим фирмама које увозе од тих иностраних.
Онај који најповољније може да прода маркирану робу комисионима (уз све потребне папире) је исти онај који је увезао вакцине против Х1Н1 и исти онај који на нашем тржишту већ дуго држи монопол и представља сам врх увозног лобија.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ове промене које погађају комисионе имају своје оправдање у прилагођавању европским стандардима. Зато је више проблем у начину на који се то спроводи и у тренутку спровођења, него у самом спровођењу. Јер, хоћемо у ЕУ, зар не? Е па, онда морамо да прихватимо промене.

Други случај, међутим, нема никакву проЕУропску позадину (извор).

Наиме, РАТЕЛ је одлучио да додатно финансијски оптерети wireless провајдере у Србији. На тај начин, спречено је да се Интернет услуге добију по нижој цени у односу на ADSL и кабловски Интернет.

Ја уопште не сумњам да иза овога стоји Telekom или SBB (вероватно обе компаније). Због њих су у Србији цене Интернет услуга још увек на високом нивоу, а када ће се то променити деликатно је питање.

За ово сам сазнао преко Facebook-а, конкретно преко групе чији је циљ да изрази незадовољство и wireless провајдера и корисника Интернета. Јер, погођени су и једни и други, то је чињеница.
Иако користим ADSL Интернет (сваки прикључак иде преко Telekoma, остали провајдери само посредују), прикључио сам се иницијативи. Не очекујем да ће то ишта променити, али вреди покушати.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Или је једноставније дати више новца Комисији за заштиту конкуренције?

Дипломирани војник у цивилу (цепкологија и хефтологија)

2010-01-12T20:57:00.010+01:00

Читали сте:

Дипломирао је.
Хоће цивилно у војску.
Ухватио га нови Закон, мора да плати за документа.
Буреков џелат, четворозуби Давид Дабић, покушава да се угради.
Десет таласања на релацији Пошта - Суд - књижара.
Успешна авантура у Полицијској управи (након другог покушаја).
"Овде мора да пише нешто друго."
"Рекли су ми да овде мора да пише нешто друго."
Преправка у нешто друго.
Вађење лекарског уверења.
Ништа од војске у децембру...
Или ипак...
-----------------------------------------------------------------------------------------------

Као пробуђен у неком паралелном свету, где се ипак полази у војску истог дана када се за то малтене у кревету сазнаје, још увек сањив, возио је ка Војном одсеку...

Ма и боље му је тако. Ионако су због грипа одложили редовно служење за крај јануара. Неће бити много више времена изгубљено у односу на ту варијанту.

"Сасвим случајно си упао, имао си среће. Овако би чекао март. ;)
А и ово је у твојој струци, је л' да? Економија беше?"
"Да, да."

Дадоше му папире које је требало однети у ЈКП "Обједињена наплата".
Сетио се речи једног свог познаника:
"Немој само, брате, у ону Обједињену наплату, ће те шаљу у три лепе да им наплаћујеш комуналије. Мани то... Ја сам закасао био."

Нашао је неутрално паркинг место, да га не цимају они из Паркинг сервиса и упутио се ка својој будућој "касарни".

Тамо га сместише у канцеларију пуну жена, са још 2 ратна друга.
"Ево седи овде, они ће да ти објасне шта треба да радиш."

"Узми прво исцепкај ове уплатнице, а после ћеш да их хефташ за флајере... овако..."

Кренуо је са цепкањем. Цепкао је и цепкао... и цепкао. Чинило се да уплатницама краја нема...

Већ је почео да осећа бол у десном рамену, када је, после 2, 3 вечности, прешао на хефтање.
Ту сад постоји зврчка. Има јако мало квалитетних хефталица, а све су довољно тешке да се после 20 захефтаних флајера већ човек осећа као у теретани...
Но, треба знати како приграбити праву хефталицу.
Најважније правило хефтологије - "Хефталицу која се добро покаже означи маркером или на сличан начин, те да можеш да се позовеш на то да је она "твоја", ако се којим случајем нађе код неког другог."

Војници (у цивилу) ово правило углавном нису поштовали, тим пре што је његова примена била ограничена, баш као и квалитетне хефталице (једна у десет).
Срећом, појавила се извесна флексибилност у примени правила, те је дошло до измене и допуне истог - "Ако се код неког другог нађе "твоја" хефталица, он је може користити све док теби не затреба."

Војска је хефтала к'о нездрава. Уосталом, то је и логично, било која да је муниција у питању, војска најбоље уме са њом.
А мислио је да неће радити с муницијом...

Хефтологија (и њени закони), заједно са цепкологијом, владала је зградом ЈКП-а скоро 10 дана. Можда је то зато што нису сви једнако брзо и ефикасно хефтали.

Призор из једне друге канцеларије (тамо где је ефикасност достигла врхунац):
Неколико особа хефта 2 флајера у минуту (војници то раде пребрзо, читај неефикасно).
Један старији господин је "снимљен" у фази цепкања уплатница. За повећану ефикасност у овој фази осмислио је карактеристичан метод цепкања. Свака уплатница се по перфорацији савије о ивицу стола, а затим пажљиво цепа дуж перфорације. Што дуже траје овај процес, то је уплатница квалитетније одвојена од гомиле и тиме ефикасније припремљена за следећу фазу. Овај господин је метод толико усавршио, да га по квалитету мало ко у згради (можда и у свету) може сустићи. Заслужује Нобелову награду за цепкологију (али вероватно ће је Обама добити).
Ко зна како тек хефта...

Наведене науке свакако нису биле део његове струке, али снашао се некако.

Оно што следи, пак, захтевало је мало више времена за сналажење.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Заштита конкуренције

2010-01-07T00:54:00.002+01:00

Најпре, Христос се роди! Срећан Божић (Јулијански)!
(Хтео сам да пискарам нешто о календарима, али једна друга тема ме је мало више заинтересовала).

Знате, ми имамо Комисију за заштиту конкуренције. Сигуран сам, да нам није ње, давно бисмо се сви међусобно називали "Мишко". Ипак, ни она није тако свемогућа (веровали или не), те смо у врло лошој ситуацији по питању конкуренције на нашем тржишту. То, уосталом, свако од нас види.

Шта је разлог за то? Па повезано је доста с овим. Наши "љубимци" у парламенту су морали да нађу буразере-спонзоре да би могли да се боре за власт. Сад тим буразерима треба узвратити услугу.

Да, тачно је - тајкуни лобирају да Србија остане затворена.

Приче о јуришању ка ЕУ прилично су празне када се овај проблем узме у обзир. Коме ЕУ одговара? Сигурно не буразерима (тајкунима), јер би то угрозило њихов монополски (или олигополски) положај. Овако им је боље - и тајкуни сити и народ на броју.

Шта је решење? Једино што ми улива оптимизам је то да ће странци желети да убрзају заузимање нашег тржишта, а верујем да су они много способнији за лобирање (разноврсно). То нам је једина нада.
Проблем је, међутим, што већина народа Србије не размишља тако. Та већина би пре гајила једног нашег тајкуна него 10 странаца. Зашто? Па тако смо васпитавани 50 и више година...

Зато такво решење тешко може да се дочека ако наставимо да прећутно и, што је важније, несвесно подржавамо то што нам се дешава и ако не схватимо да је 10 странаца ипак боља варијанта.
Овако, аверзијом према странцима, олакшавамо посао газдама, размишљамо у њихову корист.

-----------

Дијана Марковић-Бајаловић, председник Савета Комисије за заштиту конкуренције фино је образложила (додуше, у мало завијенијој форми) зашто Србија има проблем са монополистима.

Она, нормално, том приликом указује на недовољни буџет Комисије, као нешто без чега нема адекватних резултата...
Каже, средства и људство им нису по стандардима ЕУ за величину тржишта као што је наше. То је вероватно тачно, али много тога (баш везаног за тржиште) није по ЕУ стандардима.

Ко прочита текст (ево линка опет), схватиће да је госпођа Дијана заправо рекла да Комисија није у стању да било шта уради (такав се утисак намеће). Наравно, то је не спречава да закључи да запослени у овој Комисији треба да имају веће плате, а и да треба да их има више (80, мало је 20). Претпостављам да 80 људи много ефикасније ништа не постиже, него њих 20. Логично је...
Да не говоримо о томе колико ће се тек појачати ефикасност у немоћи Комисије када добију боље плате. Све то на рачун грађана због којих се конкуренција и штити...

Сва немоћ ове комисије видљива је овде:

"Суд је поступао по инструкцијама бизнисмена и политичке елите?
- Пре мислим да је то настојање да се избегне решавање проблема. Видећемо како ће бити када Комисија донесе решења по новом закону."

Наравно да она зна да је то тачно, али немоћна је...
То је изгледа зато што јој фали још новца.

Тешко је држати монопол над заштитом конкуренције, нарочито ако се то ради безуспешно. Ипак, зашто то не би био још један добро плаћен узалудан посао?

Дипломирани војник у цивилу (Увод)

2009-12-15T16:07:00.004+01:00

Дипломирао је најзад! Многи га питају какав је осећај... Углавном одговара да и није нешто посебан. Мало, сасвим мало, ни помена вредно, чудан... и то је то.

"Шта ћеш сад?" И то су га питали, а исто питање је постављао себи. Ако тражи посао, а професионалну војску не уведу у скорије време (као што вероватно неће), може се десити да га изгуби или угрози време које му је потребно за посао који је добио.
Ништа, ићи ће у војску... Да пребрине и то, па после да без тога над главом крене у... живот.

"Идем у војску... Решио сам."
"Редовно?"
"Ма, цивилно... Можда будем нашао неки послић упоредо који захтева мање времена. Ништа посебно, али свако искуство је драгоцено."
"Па боље онда пожури, најављују неки нови Закон. Иди ти сутра одма' у Војни одсек, што је сигурно сигурно је."

Тако је и учинио.

Нико му од тамо присутних није споменуо ништа о новом Закону, попунио је захтев и добио, форме ради, позив да дође на исто место 12. новембра, када ће се оформити комисија која би требало да га распореди негде.

12. новембра, тачно на време, отишао је у Војни одсек. Њему и још тројици момака рекоше да сачекају још мало... биће... Са 30 минута закашњења долази лик и носи у руци 4 примерка неког папира, на сваком по 9 ставки - исечак из Закона, оног новог... Малер...

"**** га, момци, комисију нисмо оформили, јер сад морамо да се прилагођавамо новом Закону. Ухватио вас је тај Закон, **** га, и ево шта ви треба да нам донесете. Мора, **** га."

Сваком од њих даје папир на коме пише да треба извадити 5 докумената у Полицијској управи и 4 у Суду или Месној заједници. Кад све то заврше, да се јаве, па ће да виде шта ће бити, али тешко да ће остати места за децембар, мораће ипак тек тамо марта да служе војску... највероватније.

Са конфузним папиром у руци и њему прилагођеним мислима, напустио је објекат.

*

Нека документа која се траже (3 од 4 која се узимају у Суду) изгледа могу да се изваде и у оближњој канцеларији Месне заједнице. Екстра!

Отрчао је одмах у канцеларију док још раде, покуцао и ушао.

Ток тренутка је закорачио у крај шездесетих година 20. века (или он то садашњост не познаје довољно). У канцеларији ормар, сто, чивилук, итисон и још неке ситнице сведоче о (да ли баш тако) давним годинама социјализма (оног пре Устава из '74.). Једино што указује на садашњост је мали стони календар за 2009. годину.

На столу је мастан бурек и јогурт, обоје осуђени на смрт. Десно од њих седи њихов џелат, четворозуба верзија Давида Дабића, видно разочаран што неко омета извршење пресуде.

"Кажи..."
Он му рече...
"Дај да ја то погледам..."
"Изволите."
"Ауууу... Само оно што овде можеш да извадиш, коштаће те око 1500 динара!"

Није очекивао толике трошкове. Вратио се кући да размисли шта му је чинити.
Сазнао је од неких људи да је "џелат" (баш тај) познат по томе што се понекад мало "угради" у цену неког документа.
Ваља, дакле, избећи Месну заједницу за те сврхе.

Зато је решио да оде до Суда и да тамо то заврши.

Да би се све у Суду завршило било је потребно:
око 1000 динара, 7 путовања од Суда до Поште и назад, 3 путовања до књижаре и назад, 9 чекања у реду, читање цитата великих филозофа одштампаних на папиру А4 формата у канцеларији неухватљивог и спорог службеника и сл...

Довољно је за један дан... Следећа на удару је Полицијска управа. Он мора да докаже да нема везе са оружјем, да никога није млатио и да није кривично гоњен нити осуђиван. Делује лако, али није...

Говорили су му надлежни:

"Шта кажеш да ти треба?! Први пут чујем за то... То су они из Војске нешто лоше теби написали. Ај' дођи у среду..."

"Слушај, момак, ја овај пос'о радим 15 година и знам како то иде! Не знам шта су они теби рекли, али ти то не треба и не можеш да вадиш овде на своју руку, већ они то од нас траже службено! Да ли се чујемо?!"
"У реду..."

У канцеларији број "x"...
"Хм... За то ћеш да питаш на 2. спрату."
2. спрат...
"Знаш онај доле шалтер? Е, тамо питај!"
На шалтеру...
"То ти је 100% у канцелари број "x"!"
У канцеларији број "x"...
"Е па, немам појма!"

Недељу дана касније, на истом месту...

"Да, да, то вадиш код нас, а кошта 550 динара. Попуни, уплати, па дођи..."

"Уплати на овај рачун 400 динара, попуни то и донеси..."

"Ја само знам да треба да уплатиш 400 динара, али нисам сигурна да то код нас треба да извадиш... Уплати ти, па ћемо да видимо. Још се нисмо уклопили у овај нови Закон, па не знамо детаље. Дај број телефона, па ти јављамо кад сазнамо како то иде."

5 дана касније...

Његов мобилни је зазвонио...
"Хало, је л' то Тајитај?
Готово је оно за војску... Можеш да дођеш сутра по то."

Напокон је скупио све што му треба!

Осим лекарског уверења...

*

Треба да докаже да је радно способан...
Дао им је крв (што није очекивао да је потребно), а мокраћу ће да добију тек касније, јер је давање исте у једнакој мери очекивао као и претходни процес.

Улази у број "y"

"Је л' си платио већ?"
"Аха."
"Добро онда... дај да то завршимо. Не мораш да идеш у све ове бројеве, иди само овде и овде."
"Већ сам дао крв."
"Па није требало... нема везе..."

Напокон је скупио све што му треба!

Правац - Војни одсек...

*

"Види... Овде где пише да ниси осуђиван... треба да стоји и "за кривична дела која бла бла бла". Иди у Суд да ти то исправе..."
"... Ок..."

У Суду:

"Па, не разумем, ако ниси осуђиван ни за шта, онда ниси ни за та дела..., ал' добро, 'ајде..."
"Не разумем ни ја, али 'ајде да то обавимо."

Најзад је скупио све што му треба и све како му треба!

Рекли су му да је све у реду и да ће му послати решење на кућну адресу. Кул...

Решење би требало да стигне пре 1. децембра. У супротном, тешко да ће служити војску тада...

Наравно, већ 30. новембра у 22:00 било му је јасно да ће морати да сачека март. Гледао је неки филм, мало искулирао на нету и успавао се око пола 4 ујутру.

*

1. децембар, 8:40

Телефон га је пробудио!
Збуњено је рекао: "... Да..."
"Је л' то Александар?"
"... Да..."
"Је л' хоћеш у војску?"
"... Да..."
"Служићеш у Обједињеној наплати. Знаш где је то?"
"... Не..."

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

НАСТАВИЋЕ СЕ...

"Вакцина" против "вируса"

2009-11-28T13:41:00.004+01:00

Ево "вакцине" овде. Драго ми је да су је "убризгали" и свакако је вреди "примити" (односно, прочитати) да бисмо били отпорнији на медијски "вирус".

Најбитнији део:

"Када вакцинација отпочне, неминовно ће се појавити различити медијски извори који ће тврдити најневероватније ствари...
У том светлу, није лоше имати пар бројева на уму.

Процењује се да ће, за сваки милион трудница које приме вакцину, из чисто статистичких разлога, 397 спонтано побацити следећег дана. Ово би се догодило и да ништа нису предузеле - једноставно је у питању игра великих бројева. На сваких 10 милиона вакцинисаних, очекује се да шесторо необјашњиво умре током следећих шест недеља. Сличне бројеве је могуће извести за било које здравствено стање, и треба их имати на уму када почну наслови типа „Примио вакцину и нађен мртав поред ограде!!!!“.
...

Теорије завере цветају на Интернету као сам вирус у незаштићеној популацији. Ова пракса наноси велику штету друштву, и доприноси настајању панике у популацији. Грип ће доћи и проћи, а после њега ће доћи друге болести и дешавања-нове вакцине, лекови, приче, завере, страхови. У овом, не тако врлом новом свету постаје све битније - информисати се на правим местима, питати квалификоване људе за одговоре и критички мислити својом главом."

Свињски грип - краће упутство за ширење панике

2009-11-15T13:01:00.004+01:00

1. Током лета објавите да ће на јесен бити и до 2 и по милиона оболелих у Србији.

2. Прогласите епидемију чак иако не постоје ни теоријске основе за тако нешто (треба да буде 10% оболелих).

3. Објавите вест под насловом У Србији највише умрлих. Можете бити сигурни да многи неће ни прочитати цео текст због недостатка времена, као и да ће занемарити (као и ви) чињеницу да Србија штеди када је у питању успостављање дијагнозе за нови грип, као и да су преминуле особе као свој најмањи здравствени проблем имале управо тај фамозни H1N1. Он је само "кап која је прелила чашу". Ипак, имате довољно простора за сензационалне наслове и уводе...

------------------------------------------------------------------------------------------------------

За продужену верзију упутства обратите се Министарству здравља Републике Србије и било ком од јачих медија.

Стручњаци за лебац

2009-10-31T13:19:00.005+01:00

"Милан Простран, секретар за аграр у Привредној комори Србије, каже да килограм брашна Т-500 који се највише користи у пекарској индустрији на берзи кошта између 13,5 и 19 динара.
- Ако се зна да се од једног килограма брашна добија килограм и 350 грама хлеба, испада да је реална цена килограма хлеба 36 динара. Време када је држава одређивала цене хлеба и када је у предузећима постојао топли оброк је прошло, што пекари сада злоупотребљавају, јер грађани осим хлеба свакодневно купују и разна пецива, на којима је зарада још већа - објашњава Простран."

Ако стручњак каже, онда мора да је тако... А и логично је.
Просечна цена брашна нека буде 16 динара/кг. Толико се потроши за 1,35 кг хлеба. То значи да се за 1 кг хлеба потроши брашна у вредности од око 12 динара. Ако је векна 600 гр, значи да се за једну векну потроши брашна у вредности од 7,2 динара (још мање ако је 500 гр).
По Пространу, векна од 600 гр требало би да кошта 21,6 динара (а од 500 гр 18 динара).
Значи, остали трошкови и зарада требало би да износе око 14 динара.

Све је тако логично и рачуница се поклапа савршено. Сурови пекари стварају екстра профит!
Да нам није Пространа (ово занимљиво звучи), не бисмо знали ни како 'леба да купујемо и једемо, а пекари очигледно хоће да зараде што више (што је потпуно невероватно, али ни то не бисмо знали без Пространа).
Такође, он нам омогућава да сазнамо да овај проблем једино држава може да реши, тачније сам Простран и екипа, јер су то све стручњаци, а они боље знају од пекара колики су њихови трошкови.

Момир Лазић, директор „Београдске пекарске индустрије“ и „Класа“, једни од највећих произвођача хлеба у Србији, каже да упркос нижој цени пшенице, они немају рачуницу да снизе цену хлеба.

Ма немој?! Како немаш рачуницу, кад је стручњак то лепо израчунао, а и ја сам проверио?

Он (Лазић) додаје да на тржишту ионако постоје разне врсте хлеба које се продају по цени од 20 до 40 динара, што значи да потрошачи могу да изаберу неку јефтинију врсту.

Ти ћеш мени да кажеш који ћу ја хлеб да купујем? Има за инат да купујем хлеб од тебе и има да снизиш цену! У супротном, даћу паре Робним резервама... Не шалим се.

О завештању органа

2009-10-07T17:07:00.005+02:00

Негде средином јула, пролазећи кроз Душанову улицу у Нишу, налетео сам на камеру и микрофон. А можда су и они на мене налетели, ко зна... Нисам ни загледао са које су телевизије, али није ни битно.

Питање које су ми после "Добар дан" упутили гласило је:
"Шта мислите о завештању органа? Како коментаришете ситуацију код нас везано за тај проблем?" (тако нешто, отприлике).

Мој одговор је, наравно, био да је то јако хуман, али пре свега, користан, одн. значајан гест, који неком може да спаси живот и тако даље... и тако то... Са мном се слажу и председници, што државе, што Скупштине...

Питање које је уследило: "Да ли бисте ви завештали органе?"

На срећу, нисам толико био затечен, јер сам на ову тему размишљао одавно и тада дошао до закључка који је био и мој одговор на питање новинара:

"Мислим да је то нешто о чему треба старији да размишљају - преко 50 година, рецимо. Мало је непријатно младим особама да то ураде."

Пошао сам од себе, те можда грешим. Можда није свима нелагодно, али мени јесте.

Зашто би човек од 30 година писао тестамент, а да је притом здрав и планира далеку будућност?

Касније сам споменуо једном другу да ћу "да изађем на телевизор", као и разлог и околности. Он ми је указао на један проблем који ми, признаћу, није пао на памет.

Србија је пуна искорумпираних индивидуа - образовни, судски, извршни, као и здравствени систем су их препуни... Како ће човек који завештава органе знати да његови органи неће бити предмет трговине? Зашто би лекари избегавали шансу да злоупотребе завештане органе? Знамо да многе шансе за више или мање сличне ствари нису избегли (продаја новорођенчади, нпр.).

И то би, наравно, неком спасило живот, али би испало да су органи поклоњени докторима, што верујем, нико не жели. Нико нема "амбицију" да повећа докторима зараду кад то ради, већ да спаси нечији живот.

Зато, мислим да је ипак боље да људи завештавају органе својим потомцима.
Но, не знам колико је то изводљиво, тј. колико дуго је могуће чувати свеже органе након смрти. Можда је потребно одмах органе дати онима којима су потребни. У случају да је рок "трајања" органа (тј. могућности складиштења без оштећења виталности) довољно дуг, ово решење може бити адекватно.
Ако не, онда морамо најпре искоренити корупцију...

Питање је само колико је то могуће.
Можда већом контролом над тим органима (опет је питање од стране кога... јер и контролно тело може бити искорумпирано).

Јасно је да је неопходно успоставити ову праксу, али чини ми се да је најпре потребно решити бројне проблеме, што би омогућило веће поверење људи приликом доношења такве одлуке.

Пасуљ и гасови

2009-09-12T00:51:00.004+02:00

Премда наслов звучи јако софистицирано, тема није толико озбиљна, али је поучна и интересантна.

Овде је текст о гасовима који су природна појава, али и друштвена, јер знају да праве проблеме у друштвеним односима, сложићете се.

Ту можете прочитати доста корисних ствари о бактеријама и њиховом значају за човека (и што је важније, за гасове, односно флатулацију).
Пошто те бактерије учествују у процесу варења хране, прича о флатусу се своди, у суштини, на причу о исхрани.
Углавном, оно што се теже вари, утиче на непријатан мирис наших гасова... Треба уносити, такође, више течности, избегавати храну која садржи доста сумпора, редовно празнити црева итд.

Но, шта је са пасуљем? Да ли је "опасно" по околину њега конзумирати превише?

Није... Оно што је по околину "опасно" је непријатан мирис, а не сам гас. Пасуљ, супротно важећим предрасудама о њему, није "опасан", јер он не ствара непријатан мирис! Шта више, често не "производи" мирис...

Закључак би могао да буде да пасуља можемо да једемо колико хоћемо, без бојазни од социјалних проблема. ;)

Ипак, једна ствар ми пада на памет. Ко још пасуљ једе без ребарца (сува), сланинице, кобасице и сличног месишта...?

Deep field, некад и "сад"

2009-08-20T13:50:00.010+02:00

Дубоко поље

Ова фотографија је у ствари спој 342 фотографије које су направљене 1995. године, а оно што се ту види је тзв. Deep field, најудаљенија област у свемиру коју је човек успео да види (тј. услика).

Дубоко поље је од нас удаљено 12 милијарди светлосних година!

Ово можда и не би било толико занимљиво, ако се не бисмо позвали на теорију релативитета Алберта Ајнштајна. По њој, брзина светлости је највећа брзина у свемиру. То значи да светлост са Дубоког поља до Земље стигне за 12 милијарди година...
То даље имплицира да гледајући у ову фотографију гледамо, заправо, у прошлост...

Слика показује Deep field од пре 12 милијарди лета, а то је око милијарду и по година после Big Bang-a. Значи, у питању је рана фаза настајања космоса. Шта рећи сем... језиво.

Љубав према отаџбини

2009-07-10T13:22:00.006+02:00

Српска земља је света! Морамо је чувати као очи у глави, јер су нам је преци оставили и крв за њу пролили!

Зато не смемо дозволити странцима да дођу на нашу земљу и да је прилагођавају себи, нарочито да одређују како ћемо се ми понашати у својој земљи, односно према њој. Можемо им дозволити да дођу овде једино кад чисте, под условом да се не буне ако поново после два дана буде како је било! Јер, ми и не очекујемо од странаца да схвате како и колико волимо Србију!

Не схватају. Плитке душе...

"Надам се да ћемо овим људима дати пример како треба чувати околину у којој живе. Тешко је променити свест људи. У Француској има отпада по улицама, али овакве дивље депоније нисам видела" - каже Клер, и додаје да је задовољна домаћином, а понајвише српском храном.

А ова дошла да се добро наједе и наспава код домаћина, па би још да нам мења свест о околини. Е па, неће да може, империјалисти!

Честитка

2009-07-10T04:21:00.003+02:00

Google jе честитао рођендан Николи Тесли.

Владимир Гебелс

2009-06-26T02:15:00.005+02:00

После тужне вести о смрти Мајкла Џексона, наишао сам на ово.

Господин Путин је још једном, након чувене интервенције, показао да му можда чак ни Гебелс није раван.

Наравно да је пропаганда нешто што треба очекивати од сваког политичара, али мени је ово постало смешно и патетично...

Питам се шта је следеће - "Путин наредио макроу да се боље опходи према проституткама", "Путин натерао водку да боље удара"...

........................................................................................................

Тесла лансира бурек у свемир

2009-06-21T15:47:00.003+02:00

Можда наслов делује као последица топлих дана на мој мозак, али он савршено има смисла.

Сви знамо ко је био Тесла. Његово име носи један аеродром, насеље на периферији Ниша, термоелектрана и још много чега, као и... пазите сад... босанско-међународни робот!

Овај последњи Тесла "намерава" да се попне на Месец...
Но, с обзиром на то да носи епитет босански, не иде да на Месец оде без бурека...

Идејни творац је Небојша Станојевић из Тузле, који је формирао тим стручњака из разних крајева света под називом "Synergy Moon" и пријавио се за Google Lunar X Prize.

Ову награду спонзорише Google, а она износи 30 000 000 долара. Рок за слетање на Месец је крај 2012., а Станојевић планира да се то оствари годину дана раније.

Небојша је велики оптимиста. Чврсто верује да ће баш његов тим први успети у томе, те да ће освојити награду.

Овај пројекат може имати много веће последице. Јер, ко зна, можда баш захваљујући мирису бурека неки од облика живота на Месецу изађе на видело...

Kриза као шанса

2009-06-20T03:59:00.002+02:00

Актуелна светска економска криза, поред тога што је опасност за све нас, може бити схваћена и као добра шанса.
Питање је само како се то схвата, односно са чијег аспекта.

За државу, рецимо, она је шанса за смањење трошкова (односно за "поспремање дворишта")... бар је тако рекао наш председник. Изгледа да не користе ту шансу колико би требало.

За појединце криза може бити шанса за усмеравање ка новим вредностима, пружање више пажње породици, природи, књигама, култури... бар тако кажу овде.

Када узмемо у обзир привреднике (предузећа), шансе коју им пружа СЕКА могу бити значајне. Ако ни због чега другог, онда због нових маркетиншких могућности. Ко уме, искористиће...

No sleep, no SEKA
Зезамо кризу!
Победите кризу
Победимо кризу :)
У акцији против кризе!

Флексибилност

2009-06-03T14:44:00.006+02:00

У данашњем пословном окружењу свако предузеће треба да краси способност прилагођавања том окружењу, а нарочито способност да се производи или услуге што је могуће више прилагоде захтевима конкретног купца.

Ипак, неки су се досетили да купца прилагоде производу, зашто да не?

Ради се о америчком погребном предузећу, чији су радници решили да одсеку ноге покојнику високом (одн. дугом) 2 метра, како би могао да стане у сандук!

Ипак, професионална етика се поштује у овом предузећу, што показује чињеница да су одсечене ноге враћене у сандук поред тела покојника.

Ко каже да криза убија флексибилност и оригиналност предузећа?

Barackwall

2009-05-29T16:05:00.003+02:00

Ново радно место у Белој кући носи назив "сајбер цар" и његов опис је "координација безбедности компјутера у САД".

Циљ је да се заштити компјутерска мрежа од упада хакера, и то највише оних иностраних (нарочито кинеских) који се баве шпијунажом.

Опасан је Обама и у виртуелном свету. :)

Мај нејм из цикл, Трицикл...

2009-05-21T03:34:00.003+02:00

... или Попов, Душко Попов.

Чувени лик Јана Флеминга, Џејмс Бонд, је, по свему судећи, изграђен по узору на британског шпијуна српског порекла, Душка Попова, који је имао тајно име "Трицикл".

Но, није он био само британски шпијун, већ и немачки, с тим што су Британци за то знали, а Немци су могли да се закуну да је био само њихов...

Овде можете прочитати интервју са "Бондовим" сином, Борисом... Није Тадић. ;)

А ево шта каже Википедија о његовом тајном имену:

"Попов је био озлоглашени женскарош, и стекао је свој надимак Трицикл изгледа због своје склоности да води љубав са две жене одједном. Међутим, ближе је истини да је његово раније тајно име Скот промењено у Трицикл када су запослена још две његова субагента ("Балон" и "Желатин"), тако да су они функционисали као три точка на трициклу. Имао је аферу са глумицом Симоне Симон."

Дневни ред на састанку Билдерберг групе

2009-05-19T15:58:00.004+02:00

У претходном посту могли сте да прочитате нешто о састанку ове групе у Атини.
Ако вас је мучило питање шта им је било на дневном реду, не брините:

Знао сам да су они заслужни за помирење Цеце и Жељка. :)

Oни...

2009-05-17T04:02:00.002+02:00

"Припадници Билдерберг клуба расправљали су на скупу у атинском хотелу „Нафсика астир палас“, који је завршен у петак, о тренутној економској кризи. Новинарима је приступ као и обично био забрањен, а скуп је био обезбеђен са копна, мора и из ваздуха."

Прочитајте...

Да ли је ово само теорија завере или истина коју несвесно заобилазимо, остаје да се питамо.

Комшије

2009-04-18T03:10:00.004+02:00

Управо сам прочитао вест везану за ромско насеље које се налази на 200 метара од мене (насеље Црвена Звезда).

Увек сам се питао када ће већ једном бити размотрена могућност измештања Рома из овог насеља. Постоји више разлога за то, а главни је, свакако, висок ниво нехигијене. Када пролазите ту, можете да бирате између привременог заустављања дисања и удисања опојних гасова који потичу од местимичних дивљих малих депонија.

Интересантно је да се у близини налази Природно-математички факултет, те да на путу до њега студенти имају могућност неизмерног конзумирања ових мириса.

Ово ромско насеље настајало је постепено. Ја немам информација о томе када је ту подигнута прва нелегална ромска кућица (у праву су када кажу да "насеље није картонско", у питању су мале куће од цигала). Ипак, оно што поуздано знам јесте да је велики број тих породица добијао станове у оближњим зградама, да би убрзо ти станови били продати за релативно мале паре, а затим подигнуте кућице на дотичној површини. Шта рећи - циганска посла... Неке породице су ипак задржале станове, али је то јако редак случај.

Вероватно ово питање не би у скорије време дошло на ред да Индустрија грађевинског материјала "Ћеле Кула" није продата Америчком инвестиционом фонду. Оно што ни ја нисам знао је да је површина на којој се ромско насеље налази у власништву "Ћеле Куле". Сада, на срећу, нови власник тражи да се овај простор рашчисти.

Надам се да ће убрзо то бити обављено, тј. да ће надлежни наћи простор где би могли да сместе ових 90 породица, а овај простор ослободити и најзад поправити имиџ мог насеља (премда то није једина ствар која му квари имиџ...).

Одакле козама купус?

2009-04-13T02:15:00.003+02:00

"Наравно да би требало да се знају сви финансијери странака у Србији, али како натерати козу да цинкари оног ко јој даје купус?!" - Вук Драшковић

Козама изгледа преостаје разрешавање следеће дилеме:

Да ли да идемо у ЕУ или да сачувамо наше мале тајне?

Не би било ове дилеме да козе не треба да посети ветеринар у наредних годину дана.

Ветеринар треба да процени да ли се зна порекло купуса који наше козе добијају и да ли су, стога, наше козе спремне за ЕУ. Тј., да ли је купус сумњивог порекла или не, као и да ли утиче на понашање.

Новинари су упитали већину наших коза о купусу који добијају за исхрану. Наравно, оне се куну да је тај купус сасвим познатог порекла, да већину купуса добијају из каце, као и да су увек говориле да би требало да се зна одакле купус долази, али их нико није слушао.

Највеће козе ипак нису упитане за мишљење... Питам се зашто...

Можда не можемо са сигурношћу знати која коза колико купуса и одакле добија, али свакако знамо које су овце ошишане и остављене са мањком купуса.

Надајмо се да ће ветеринар из ЕУ успети да реши ову загонетку. Јер, лоше би било ако и он воли купус, а није му битно порекло...

Канал дистрибуције

2009-04-06T16:06:00.002+02:00

Кад продајете нешто ваља изабрати прави начин, праве посреднике, право место и време за продају. Циљ је да купци буду задовољни.

Који ћете канал дистрибуције изабрати зависи, између осталог, од тога шта продајете. Ако продајете школски прибор, чинићете то у књижари, ако продајете месо, треба вам месара, а ако продајете купус, парадајз, краставац или хероин, отићи ћете на пијацу...

Ева је убрала јабуку

2009-03-17T22:18:00.006+01:00

Еј-Ај-Џи, шта то радиш?!

"Извињавам се, али давим се од беса", каже председник Обама.

"Америчка осигуравајућа компанија Еј-Ај-Џи, која је добила владину помоћ од 180 милијарди долара, новац пореских обвезника троши на астрономске бонусе директора. Награда за промашаје и до шест и по милиона долара."

Сви, мање више, знамо причу о Адаму и Еви.

Баш као у тој причи, Еј-Ај-Џи је морао "убере јабуку". Поставља се само питање откуд "јабука" тамо...

Обама се прилично разбеснео. Можда и он, као Бог, "постави неког анђела да чува улаз у врт".

Но, но...

Додуше, можда је крива и нека змија, али да није било јабуке, не би било проблема...

Комунистичка еволуција

2009-02-27T19:58:00.003+01:00

Ухватио сам се за струју као пијан за плот!:)

Ипак, овога пута, контекст је нешто другачији.
Нормално је да у току ноћи постоји осветљење у градовима, а и на аутопутевима сваке земље. Ипак, Северна Кореја штеди струју.

Погледајте:

Светла има само у Пјонгјангу :)

Да нагласим - Северна Кореја је комунистичка земља. Или су комунисти штедљиви по природи или су током деценија рапидне комунистичке еволуције развили способност да виде одлично у мраку... А можда је и нешто треће...

Тржишна цена струје (Живот без струје 2?)

2009-02-15T12:50:00.005+01:00

Колега проф. др Давор Савин, сарадник Економског института у Београду, сматра да је цена струје код нас далеко од тржишне и да би је требало повећати бар за 60%.
'ајде?
Па, за његову информацију, цена струје код нас, ако ћемо тржишно, има много већу горњу границу, јер је ЕПС монополиста. Шта је то 60% за оног ко држи монопол у производњи електричне енергије...

Људима је струја неопходна да би функционисали (добро, не баш свима), те цену слободно могу да повећају и за 200%. Наравно, тад би настале потешкоће у наплати, али не би био никакав проблем да се повећа и до те мере. Тј., ЕПС би могао да функционише и тако - мање потрошача, мања и производња, али зарада одговарајућа... Остали потрошачи би следили мог комшију или би напустили Србију.

Све у свему, ЕПС је оштећен, јер му не дамо да као монополиста подигне цену струје на тржишни ниво. Стварно смо без душе, ко оне маказе (чије ли су?).

Ја јесам за то да се цена струје постави на тржишни ниво, али да пре тога направимо тржиште...

Ево га и овај...
Он каже између осталог:

"То ни у ком случају не ослобађа Електропривреду Србије обавезе да даље повећава интерну ефикасност и смањује трошкове, како би била конкурентна другим компанијама."

?

Да бисте видели о какавим другим компанијама је реч, ево клипа:

Оно што ћете чути и што је најбитније је да је држава омогућила тим малим произвођачима да само ЕПС-у продају електричну енергију ;). Толико о конкункуренцији, која би и без тога била никаква...

Живот без струје

2009-02-14T16:26:00.005+01:00

Милан Перовић из Куршумлије већ 3 године живи без струје! Дуг за струју нарастао му је на преко 100.000 динара. Он те паре нема. "Маказе без душе" исекле су му струју и сада живи сам у мраку са 4500 динара социјалне помоћи месечно (ту помоћ прима, јер је душевни болесник).
Све у свему, човек је у јако тешкој ситуацији...

Ипак, кад буде издржао 40 година без струје, нека се јави!

Да, добро сте прочитали... Има и оних који без струје живе 4 деценије (можда непуне, нисам сигуран).
Ради се о мом првом комшији, чије име ипак нећу рећи. Наше куће су слепљене, а користимо и заједнички таван. Могу вам рећи да тај човек, који сада има око 75 година (не знам тачно), уопште није био психички болесник (није ни сада, мада помало разговара с мачкама, али ништа посебно:)) и има бар 2 пута већу пензију од мог оца. Уз то, није ожењен и живи сам, а имао је, наравно, и добру плату у току свог радног века који је провео као референт у фабрици грађевинског материјала.
Зашто онда није увео струју - нико у насељу нема појма...

Има муслиманско име, а ништа се не зна о његовом пореклу (тј. родбини), сем да је дошао из Босне и да је био муслиман (јер, сада мислим да није верник)... Пре око 25 година, наводно, долазили су неки рођаци да га посете, јер су добили информације где се налази. Како кажу очевици, одбио је да се види с њима.

У питању је, као што се види, јако мистериозна личност. Сви га знају, са свима је супер, насмејан, зафркава се, али нико не зна откуд он ту и зашто нема струју већ скоро 40 година (откад су и он и мој отац подигли куће).

За разлику од свих комшија, имао сам прилике једном да уђем у његову кућу... Није случајно то што ме је пустио, јер сам имао само 2 године. Пустио је и моју старију сестру кад је била мала (негде око 4, 5 година), али је она прокоментарисала "уређеност" његових просторија, те вероватно са мном није желео превише да чека :) Наравно, ја се не сећам шта сам тамо видео...

Надам се да ћу некада сазнати нешто више о њему, јер његов живот изазива велику радозналост.
Но, можда је боље не знати, ко зна...

Фактор тражње 2

2009-02-04T20:42:00.002+01:00

О новом маркетинг потезу једне продавнице ципела у Кини, који је био инспирисан фактором тражње, прочитао сам тек јуче у једном часопису.

Ево о чему се ради:

Попуст на ципеле је у интервалу од 20 до 50%. Наравно, глава чика Буша доноси две ципеле по цени једне. ;)

У првих пола сата продато је 64 пара ципела, а следећег дана неколико стотина пари. Власник каже да је само хтео да пружи купцима забаву. Ја, ипак, мислим да је и добро зарадио.
Вероватно је повећао цену за 20% или више, па онда увео ову забаву. Да не говорим о томе да би без овога за та два дана продао много, много мање...

Дечаци знају зашто

2009-01-29T17:19:00.002+01:00

У Београду је ситуација алармантна! Могу само да кажем да се овај свет много изопачио! :)
Сваки пети тинејџер бар једном био пијан!!!
Ја, бре, кад сам био тинејџер, нисам знао шта је пиво, а ови данас... Ма страшно... Дечаци, наравно, предњаче.

Занимљива је ово вест, али, сложићете се да то не изненађује никог.

Довољно је рећи да имам слику из Сутомора, када сам имао 3 године, на којој сам потегао флашу пива (скоро празну, наравно, али са мааало пива, те се рачуна:)), што значи да сам пробао алкохол у својој трећој години. ;)

Има и горих од мене, шта хоћете? :)

Не кажем да је то нормално, већ да су резултати ових истраживања очекивани и да се породично окружење, генерално, не мења већ деценијама.

Тај проблем је старији од оних који су вршили истраживања, тако рећи. Могу да гарантујем да је бар 50% њих у раној младости такође конзумирало алкохол.

Ипак, добро је да се за то што више зна, како бисмо, ако ништа друго, стагнирали са овим проблемом.

Ај' живели! ;)

Зашто сви мисле да је Земља округла?!

2009-01-18T13:37:00.008+01:00

Да ми је неко причао да постоји удружење The Flat Earth Society, не бих му веровао....

О овом удружењу сазнао сам преко једног хрватског блога. Кад сам прочитао неке текстове на том блогу, нисам могао да верујем какве теорије се још увек мотају по главама неких људи...

Заиста је јадно кад теорије завере оду толико далеко да почну да се постављају питања о неким појавама које су ствар опште културе.

Најчудније од свега је што никоме (међу њима, чак) није јасан мотив завере коју, наводно, спроводе све владе света и NASA. Тачније, по њиховој теорији, само неколицина људи из сваке релевантне сфере (власти земаља које су послале летелицу у свемир, произвођачи свемирске опреме, NASA...) зна за заверу...
За астронауте кажу да су подмићивани да говоре другачије. :)

Поставља се само питање: "Чему све то?" Ја не налазим одговор, а немам намеру да се после неких реченица на поменутом блогу уопште заинтересујем за објашњење мотива, јер не очекујем да буде разумно...

Ево и неколико занимљивих фотографија (тј. цртежа) са сајта горе поменутог удружења:

Она бела лоптица је Месец, а жута је Сунце :)
Мада, можда и нису лоптице...

А ову мапу је нацртао неки њихов лик и на њу се позивају...
Аустралија ми се посебно свиђа :)

Шта још рећи на све ово...? Мени је, ако и одбацимо све друго разумно, довољан доказ о Земљи која је лопта и о хелиоцентричном систему то што су многи у Средњем веку губили главу због таквих уверења... Но, можда су само ковали заверу... против свог живота...

Сурови диктатори цена

2009-01-16T18:25:00.004+01:00

Ових дана, а и с обзиром на очекивања за наредни период, сведоци смо експлоатације потрошача од стране сурових диктатора цена!

Замислите, у једној земљи у транзицији, каква је Србија, трговци и произвођачи (да не кажемо тржиште), диктирају цене производа! Па то је безобразлук!

Сви знамо да цене треба да одреди држава или да бар утиче на њих... Нарочито то важи за земљу која жели да пређе у тржишну економију... ;)

Професор Бајец са Економског факултета у Београду објашњава да ће због пада зарада, а раста цена, на крају морати да дође и до пада цена. Логично, за то ће се побринути тржиште.
Међутим, он помиње и неке државне мере које се односе на интервентни увоз и политику робних резерви. Срећом, долази до закључка да за то нема довољно пара у државној каси.

Кажем срећом, јер - која је разлика између виших цена производа и интервентног увоза којим ће држава нашим парама обезбедити већу понуду робе и пад цена?

Разлика је веома значајна. Огледа се у томе што кроз тај интервентни увоз мора неко од државних органа и да се "огребе". Зато би нас исти мало више коштао од раста цена... То важи и за робне резерве. Прича је иста...

Шта држава треба да ради? Треба да ствара услове за развој конкуренције и ништа више. Значи, мања администрација, нижи порези, слободан девизни курс...
....................................................................................................................................................................

Иначе, цела прича о повећању цена под изговором раста курса је бесмислена (оно за економску кризу нисам чуо да је неко од трговаца или произвођача споменуо, али то већ не схватам). Ту нема никаквих "изговора". Раст курса код нас изазива повећање цена, јер имамо више увозне од домаће робе, која је због курса скупља. То даље значи да наши произвођачи могу ово искористити и постати ценовно конкурентнији. Тачније, наша роба постаје конкурентнија на домаћем тржишту. Цела ситуација, дакле, уопште није лоша.

Као што рече професор Бајец, на крају долази на исто... Нико не може да вам прода нешто по већој цени него што ви имате новца. Ако је то нешто што ви морате да купите, купићете то у мањој количини, а то доводи до пада цена.

Међутим, Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача Београд, не мисли тако. Он каже да све то може и мора држава да спречи, јер је одговорна за стабилност цена, а обмана је да не може да утиче на исту...
Тачно, то је обмана, јер држава може да путем робних резерви или интервентног увоза прелије мало из шупљег у празно. Тј., у празније...

Паук

2008-12-30T16:42:00.004+01:00

Данас сам платио школу...

Паркирао сам ауто у једносмерној улици на тротоару са леве стране, где сам јако често и паркирао последњих неколико година (тј. од добијања дозволе до данас). Са те стране стоји знак за забрањено паркирање и заустављање, али не пише оно "и на тротоару".
Водећи се том логиком (писало би да је забрањено), оставио сам ту ауто на мање од сата.

У међувремену...

Кад сам се вратио на место где ми некад беше ауто у глави ми је почела музика из Зоне сумрака, после чега сам позвао СУП Ниш да видим да ли је паук у питању или, далеко било, нешто горе...

Срећом (у несрећи), у питању је био паук. Питајући се зашто се то десило када паркирање ту није забрањено, отишао сам по свој ауто.

Казна износи 6000 динара. 4000 узима ЈКП Медиана, а 2000 СУП... Дивно...

Наравно, нисам се устручавао да им поставим нека питања.

Ради се о томе да је директор једне основне школе, која се налази у тој улици, приложио жалбу (или шта је већ учинио) на то што се на тротоару испред школе паркира велики број аутомобила, па ђаци не могу слободно да се крећу. У реду, то је на месту... Ја, иначе, нисам паркирао испред школе, већ петнаестак метара даље.

Оно што је мене чудило је што не стоји одговарајући знак.

Испоставило се да постоје неки "општи прописи" који се односе на ометање других учесника у саобраћају. Јако је корисно њих знати. Зато, обратите пажњу.

Када се паркира ауто на тротоар, по овим општим прописима, треба то учинити тако да се остави најмање 1 и по метра простора за пешаке. То значи да сви тротоари треба да буду широки најмање 3 метра да би се могао прописно паркирати ауто. Толике тротоаре у Нишу ретко где можете наћи.

Ово је најбитније - чак и ако не постоји знак да је паркирање на тротоару забрањено, то не смете учинити, ако није у складу са наведеним општим прописима. Односно, ако је тротоар узак, заборавите на паркирање чак и ако не постоји знак.

Ове детаље о општим прописима сазнао сам преко Интернета, док су ми "другари" (полицајац и службеник Медиане) рекли да у тој улици слободно могу да паркирам на тротоар са десне стране, не и са леве. Тај тротоар (са десне стране) је такође узак... Тако да су ме, заправо, саветовали, да им останем веран потрошач...

П.С. У тој улици (Великотрнавска, чини ми се) су почели тек од скора да овако интервенишу (вероватно од жалбе директора наовамо). Зато ми је и било чудно...
Питање је времена када ће почети да интервенишу и на десном тротоару.

Ко другоме јаму копа ...

2008-12-30T16:01:00.003+01:00

Двадесеттрогодишњи момак преминуо је од повреда задобијених приликом покушаја да свом пријатељу постави бомбу испод џипа!
Изгледа да је то учинио због сумње да се тај пријатељ виђао са његовом девојком док је он био у притвору...

Та бомба се активира, како кажу, на топлоту (што по свему судећи погинули није знао)... Џип је, нажалост по настрадалог, још увек био врућ, јер га је циљана жртва возила непосредно пре тога.

Лепо каже пословица:

"Ко другоме јаму копа, сам у њу упада, а другоме девојка..."

Шалу на страну, не можемо тачно знати шта се крије иза овога, али заиста је тужно због каквих глупости људи гину и због каквих су спремни да убију друге.

Фактор тражње

2008-12-26T22:53:00.008+01:00

Тражњу за неким производом одређује мноштво фактора. Најзначајнији су цена (што је већа, тражња је мања и обрнуто) и доходак (илити количина новца коју купци поседују; што је већи, тражња је већа). Наравно, ту су и квалитет производа, претпродајне, продајне и постпродајне услуге, паковање, па чак и љубазност продајног особља... Веома значајан фактор је и економска пропаганда (реклама).

Иначе, постоје случајеви у којима она два прва и најважнија фактора делују обрнуто... Код луксузних производа повећање цена повећава тражњу. Такође, повећање дохотка изнад одређеног нивоа узрокује преорјентацију купца на луксузније производе, а тражња за неким другим остаје иста или се, чак, смањује... Дакле, никад не зна.

Исто тако, никад се не зна шта све може да буде добра реклама за производ и да утиче на повећање тражње за истим...

Погледајмо овај снимак:

Да ли овај догађај може бити фактор тражње? Наравно.

Ципеле "па-па Буш", модел 271, поручили су потрошачи из САД, Велике Британије и многих арапских земаља, чак 300.000 пари ових ципела!

Фабрика "Bayden shoes", која производи ове ципеле, налази се у Истанбулу и њен директор каже да ће морати да запосли још 100 људи како би одговорио на поруџбине...

.................................................................................................................

Ех, да смо знали да на време гађамо америчког председника, рецимо, телевизором из Електронске индустрије Ниш... или неким Заставиним возилом (да не испаднем локал-патриота).
:)

Зидање Скадра

2008-12-23T13:56:00.004+01:00

Да се подсетимо:

Град градила три брата рођена,
До три брата три Мрњавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могаше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:;
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,;
"Не мучи се и не харчи блага;
"Не мо'ш, краље, темељ подигнути,
"А камо ли саградити града,
"Док не нађеш два слична имена,
"Док не нађеш Стоју и Стојана,;
"А обоје брата и сестрицу
"Да зазиђеш кули у темеље,
"Тако ће се темељ одржати,
"И тако ћеш саградити града."
...

Даље ћу препричати укратко... Пошто нису успели да нађу Стоју и Стојана, брата и сестру, неколико година, вила им је рекла да уграде у темеље ону "вјерну љубу" једног од браће која сутра ујутру мајсторима донесе ручак. Наравно, десило се оно најгоре, настрадала је најмлађа, најлепша и мајка најмлађег детета, Гојковица!
...........................................................................................................................................................

Драге Нишлије, да то не бисмо дозволили поново, кренимо у потрагу за Стојом и Стојаном, како бисмо их уградили у наш нишки Скадар на Бојани!

Наши неимари већ 28 година покушавају да изграде овај "град" (несуђени спортски диспанзер) ! Стигли су додуше и до крова, ал' им је ентеријер проблематичан. Верујем да је то ипак до темеља... Зато ћемо тражити "брата и сестрицу" (ако неко хоће да волонтира, нек се јави овде на блог, боље него ми да га нађемо!), јер та зграда мора да се почне изнова да би се завршила... А нећемо да дозволимо да лепа млада супруга неког од градских надлежних заврши у темељу! Не опет!

Знам, неке ће због тога хватати носталгија, јер су из ње крали материјал, а у њу уградили своје снове, фекалије и наркоманске дане... Ипак, то није довољно - сама песма каже.

П.С. Било би идеално да Стоја има брата Стојана! Распитајте се... :)

Казне за "неоправдана" поскупљења

2008-12-20T16:52:00.003+01:00

Због познате праксе да цене расту када се у једној чланици ЕУ уведе евро, односно кад она постане и члан монетарне уније, Словаци су нашли начин да то спрече...

"Словацима који злоупотребе прелазак на евро, и неоправдано подигну цене роба и услуга, од 1. јануара прети казна до три године затвора!"

Поставља се само питање шта значи неоправдано подићи цене. То значи да је цена изнад реалне вредности производа по којој купац тај производ вреднује? То је немогуће...
Ако неко повећа цену свог производа, то значи да је увидео могућност продаје по већој цени, тј. да је схватио да су људи спремни да тај производ више плате. Како због тако нечега било ко треба да буде кажњен?!

Високе цене су оправдане чак и у случају монопола, јер су природна реакција монополисте. Он је сам на тржишту и сам задовољава неку потребу. Проценио је да може више да заради и подигао је цене... Ту помажу антимонополски закони или либерализација тржишта, а никако казне затвора.

Моје схватање овог феномена повећања цена при увођењу евра је да на то делује психологија потрошача. Цена у нижим апоенима (односно, у знатно јачој валути) потрошачу делује ниже. Нижи апоени зато повећавају потрошњу, а то привредници добро знају да предвиде, јер им је и то посао. Тако се они одлучују на повећање цена.

Но, оно што ми је запало за око је следеће:

"У Словачкој су ступиле на снагу измене кривичног закона, према којима се, као ново кривично дело, третира свако поскупљење преко максимално дозвољене цене роба или услуга, које су раније регулисане прописима."

Као што видите, верујем да није погрешно закључити да се то односи само на робу и услуге чије су цене и до сада биле под контролом државе! Претпостављам да држава не контролише цене већине производа; то је онда замало социјализам...

О чему ми овде онда причамо?

Мислим да се ради о обичном пропагандном трику словачке владе са циљем да се умањи страх и песимизам по питању увођења евра, а да ће до повећања цена ипак доћи. Можда се и варам, али тако ми делује...

Recycle bird

2008-12-19T00:00:00.003+01:00

Генијалан и прилично занимљив изум стручњака са Машинског факултета у Београду ускоро ће бити постављен у једном парку у нашем главном граду.

Ради се о еколошком роботу под називом "Птица робот" који је намењен рециклажи лименки.

"Птица робот"

Она електронским гласом позива пролазнике да је "нахране лименкама", а што је најинтересантније, они заузврат добијају карте за биоскопе, позоришта, концерте или купоне за шопинг са попустом (сад, не знам колико је то исплативо, али је идеја генијална у сваком случају).

Ово је заиста лепа вест. Оно што бих ја волео је да се ова птица што пре нађе свуда широм Србије, а потом и извози.

Мада, нашим градовима би много више помогао "Кит робот" (Recycle whale) који би ударао репом сваког пролазника који баци ђубре ван њега... Или би могао да гута несавесне пролазнике. :D

Ипак, овако занимљив изум би можда могао у блиској будућности да мало заголица савест наших грађана (за сада само Београђана), тако да свакако заслужује огромну похвалу.
По мом мишљењу ова справа има више пропагандни карактер, што свакако није лоше... барем за почетак.

Стриптиз

2008-12-17T20:51:00.004+01:00

Још један од бројних разлога уласка наше земље у Европску унију јесу нове методе едукације у средњим школама.

Наиме, у Мађарској се практикује ваннаставна активност какву сваки средњошколац само пожелети може...
Професорка немачког језика у једној гимназији на западу Мађарске (иначе рођена Немица) је извела стриптиз у учионици пред ученицима, а уз музику! То је изгледало овако.

Надам се да сте уживали, јер ја јесам. :) Штета што у мојој гимназији није било таквих ваншколских активности. :(

Родитељи траже да се професорка отпусти, али директор је изјавио:

"Због свега тога, али и због чињенице да је госпођа Јухас изванредна професорка и драгоцена у нашој школи, цео догађај схватио сам као несташлук, прихватио сам њено извињење и живот тече даље." Кххм... па лепо... И ја се слажем.

Иначе, до тога је дошло пошто је професорка са ђацима играла игру истине или изазова...
Верујем да је одабрала изазов. ;)

"... а затвори оволицки!"

2008-12-08T14:06:00.003+01:00

Некад се чекало у реду за зејтин, хлеб, шећер... Данас недостају људима неке друге ствари. Чека се у реду за затвор! Њих 686 чека на издржавање казне. Некима, чак, у међувремену оне застаревају.

Управник нашег нишког КП Дома сматра да би решење, поред проширења капацитета (које би ипак било недовољно), било изрицање алтернативних санкција - друштвено корисни рад, на пример.

Слажем се с њим. Наравно, то би се односило на ситније преступнике. Најбоље од свега је што у том случају они не би остварили контакт са крупнијим преступницима.

"Нашем чекању је крај :)"

Иначе, овај проблем ме је асоцирао на чувену сцену из филма "Три карте за Холивуд":
"Граде толике школе, болнице, домове културе, а затвори - оволицки!" :)

Надам се да се сећате те сцене, јер, нажалост, нисам успео да баш тај инсерт нађем на Интернету, па сам поставио линк за други...

Српска крв 2 - језички сукоб

2008-12-04T18:05:00.003+01:00

Српска крв поново је узаврела. Овога пута се ради о непознавању страних језика.
Црногорски језик је за нас Србе, сложићете се, увек био мистериозан и тешко га је било разумети... Последњи Србин, иначе творац српског писма и правописа, који је могао да разуме ијекавицу и који је исту користио у свом говору, умро је јако давно. То је био Вук Караџић, чувени полиглота.

Његово име, између осталих, носи школа у Глоговцу код Јагодине.
У овој школи је дошло до једног инцидента који је, ето, изашао у јавност.
Невенка Милошевић (родом из Никшића), стручни сарадник педагога и психолога у овој школи, поднела је захтев школском одбору за исплату путних трошкова.

Одбор је донео одлуку да не размотри захтев, "јер је писан на неразумном језику - ијекавици(!)". Одлука је, пак, написана на "крајње разумљивој екавици":

Као што видите, потпуно језички и правописно исправно, указали су да им је потребан тумач, јер Невенка се изгледа занела, па је написала захтев на страном језику. Она као да очекује да чланови школског одбора због ње узимају течај Црногорског језика... Стварно је безобзирна...

Иначе, по свему судећи, ово није њен први проблем у овој школи.

Да поновим, школа носи назив "Вук Караџић". Тај чов(ј)ек је говорио ијекавицом! Како их није срамота да школа носи назив по странцу?!
Претпостављам да су при стављању натписа имена школе морали да ангажују тумача...

Теорија величине државног апарата

2008-11-28T20:38:00.002+01:00

Оно што се да приметити у Србији је хронични проблем велике јавне потрошње и преобимног државног апарата (о томе сам већ писао). Ипак, поставља се питање да ли то зависи од тога ко је на власти или од нечег другог?

Ако би зависило од тога ко нам је на власти, вероватно бисмо уочили неку разлику између државног апарата деведесетих, рецимо, и данас. Нећу да залазим у нијансе, али неку озбиљнију разлику не видим. И то, не зато што је СПС и данас на власти... Није било неке разлике ни пре тога, за време Коштунице...

О чему се, по мом мишљењу, заправо, ради?

Оснује неко странку... ових дана, рецимо. Чланови млади, неискусни у политици, не знају како да се на изборима, кад дође време за њих, боре против искуснијих зверки.
Да би постали конкурентни у тој борби треба им доста времена. То време треба да искористе како би што ефективније и ефикасније пропагирали своје идеје и свој програм. Кључно је да треба да окупе што више људи око себе, како би пропаганда била што интензивнија. Да би то урадили, потребна су им средства, али много више обећања...

„Ако даш одговарајући допринос развоју наше странке и њеном доласку на власт, добићеш одговарајућу функцију.“

Функције су, пак, ограничени ресурси. Не можете... теоретски..., као странка, обећати својим члановима и сарадницима више функција него што их заиста можете приуштити. У пракси то није проблем, јер је могуће креирати много наведених ограничених ресурса – кадрове за развој енигматике, рецимо... :)

У земљи Србији, борећи се против јаких противника (или јаког противника...), многе странке су око себе морале да окупе армију заслужних за победу, армију оних којима је обећана функција или било шта слично... Тако се, прелиминарно, формирао огроман државни апарат, са којим се и данас суочавамо.

Решење би могло да лежи у гласању за млађе странке... Ипак, гласачи би знали зашто, да старије странке не знају како (да их окрену себи)... Пошто су оне мајстори у пропаганди, морамо се помирити са овом теоријом (мислим, ко се с њом слаже)...
Но, овакви процеси требало би временом да доведу до креирања свега два политичка блока, евентуално три. Тада би ваљда била потребна нешто мања армија за долазак на власт, тј. мање интензивна нова регрутација, а можда би то био и сувишан трошак у таквим околностима. Зато, док то сачекамо, мораћемо да трпимо јаку државу и њену велику потрошњу...

Да ли су Срби довољно "препланули"?

2008-11-08T15:28:00.003+01:00

Поводом победе препланулог Обаме на председничким изборима у САД, на округлом столу на Факултету политичких наука у Загребу постављено је питање колико је Хрватској потребно да на место председника државе постави Србина.

Американцима је било потребно 200 година да за председника изаберу црнца!

Најуже руководство владајућег ХДЗ-а сматра да ће Хрватској бити потребно мање времена да дочека да јој Србин буде председник... Опозиционари мудро кажу да ће то бити онда када престану да се постављају таква питања.

Најзанимљивији су, као и увек, коментари...

Мој фаворит међу коментарима је следећи:

" Не може Србин да буде председник Хрватске. Има исту боју коже као Хрвати..." :)

Изгледа да неки мисле да нисмо довољно препланули за такву функцију...

Дефинитивно највећи проблем...

2008-11-04T14:00:00.002+01:00

Слажем се с овим...
Ствари управо стоје онако како сам говорио.

Тачни као швајцарски сат...

2008-10-28T14:00:00.011+01:00

Или је др Зоран Ђинђић жив и налази се у Нишу на Косову (!), или су швајцарски "сатови" постали технички неисправни...

Наиме, лекари у Клиничком центру Ниш добили су допис од својих колега из дечје болнице у Сент Галену (Швајцарска) који почиње овако:

„Dear Zoran Djindjic...” (?!)

Да не би деловало преболесно, објаснићу како је, највероватније, дошло до ове грешке.

Адреса Клиничког центра Ниш је Булевар Др Зорана Ђинђића 48. Вероватно су некако успели да помисле да је баш тај Др Зоран Ђинђић директор (или шта већ) ове установе.
Међутим, то није једини, па чак ни највећи проблем.
Они су Ниш сместили на Косово! Погледајте сами:

Наравно, то је изазвало бурне реакције наших лекара. А како и не би...

Коментари су разновсни. У једном од њих неко је рекао да се у допису ради о пацијенту који је вероватно избегло лице са Косова, па је врло могуће да је тако дошло до грешке. С овим се слажем. Ни ја не мислим да је намерно.
И један Аљбанац је оставио занимљив коментар: "Ма само су далековиди ти Швајцарци и ништа више."

Као што се, такође, може приметити, поштански број Ниша је 1800... И ту су направили грешку. Наравно, овако нешто осуђујем - не због тога на шта се грешка односи, већ због тога што уопште постоји и што је овако велика грешка недопустива за једну иоле озбиљну институцију. Ваљда прво треба проверити где се налази тај коме шаљеш нешто. Не можеш да претпостављаш, мораш да знаш ако представљаш, понављам, озбиљну институцију.

Оно што мене исто тако чуди је то што је писмо уопште стигло до свог одредишта. Нит је тачан поштански број, нит је исправно наведена држава. Како је писмо дошло до Клиничког центра? Питам се...
Нисам сигуран, али мислим да се писмо са оваквим грешкама враћа пошиљаоцу...

П. С. На слици су контакти те швајцарске болнице. Па, ако неко од вас жели да им каже коју лепу реч... :)

Највећи проблем у Србији

2008-10-23T18:55:00.002+02:00

Није Косово… Свој став о Косову изнећу неки други пут. Моје је мишљење да је највећи проблем Србије данас, поготову ако узмемо у обзир да транзиција још увек тече, велика јавна потрошња.

Да видимо, најпре, шта је то јавна потрошња и шта је буџет. Буџет је преглед државних расхода за различите намене (школство, здравство, војска, министарства и секретаријати, издаци јавних предузећа, социјална давања итд.) и државних прихода (порези, доприноси, царине, акцизе, приходи јавних предузећа, донације и сл.).

Јавна потрошња обухвата државне (одн. јавне) расходе.

Многе чињенице указују на високу јавну потрошњу у Србији.

Како је могуће да је просечна плата порасла 15 % у односу на претходну годину, а да је друштвени производ увећан за свега 5%? Могуће је, али само ако неке плате финансира држава на рачун привреде.

То су плате у јавном сектору и оне спадају у јавну потрошњу. Ту не узимам у обзир само плате у просвети, здравству, министарствима, парламенту, градским управама и сл., већ и плате у јавним привредним организацијама, нарочито ако се ослонимо на чињеницу да су неке од њих губиташи, а њихови директори имају и даље можда највеће плате у Србији. Добро, морамо да их разумемо; не може баш свако овако.

Сведоци смо поскупљења гаса, телефонских импулса, повећање акциза на нафтне деривате... За ове кораке имамо јако занимљива оправдања.

Мени, лично, је најинтересантнији повод за поскупљење телефонске претплате и импулса. Они просто жуде за конкуренцијом!!! Смешно је што су се овога сетили, али је тужно што нам толико вређају интелигенцију. Но, добро...

Разлоге за остала поскупљења нећу наводити, јер сте вероватно чули да су нам до сада многе цене биле најниже у региону...

Стварне разлоге за ова поскупљења ја видим у уравнотежењу буџета, тј. покрићу јавне потрошње (прецизније, дефицита у буџету).

Држава има велике трошкове које није могла другачије да покрије, сем поскупљењем наведених услуга, а ради повећања јавних прихода. Између осталог, мора некако да покрије пензије (мада, ја мислим да су много већи проблем од пензија превисоке плате у јавном сектору, али они их из неког разлога не спомињу као проблем... Јер, нормално да ће пензије које су 70 % просечне плате бити велико оптерећење, кад су саме наведене плате превисоке).

Не знам каква је ситуација са јавном потрошњом у другим земљама (конкретно, развијеним). Али, чак и да је тамо превелика, они имају јаку привреду која ће то издржати. За нашу се то не може рећи. Зато јавна потрошња има велики утицај на инфлацију код нас, јер значајно учествује у укупној потрошњи.

На крају крајева, човек лепо каже... Али није довољно само рећи...

Незапосленост у Србији

2008-10-09T15:13:00.002+02:00

Према подацима Националне службе за запошљавање, у Србији има 733.000 незапослених. Цифра је велика, али, како они кажу, није реална. То с обзиром на чињеницу да многи "назови незапослени остварују нека друга права, а не траже запослење". Тако бар каже директор ове службе Владимир Илић.

Он, такође, указује на проблем запослености на црно, а за то криви велико пореско оптерећење. Најзад се нашао неко ко ће указати и на ову страну проблема. До сада, ако сам добро запазио, ко год говори о раду на црно истиче да је главни узрок томе недовољна контрола државе и недовољно велике и неефикасне казне. Он је први поменуо, ја мислим, најзначајнији узрок проблема. Можеш ти да кажњаваш послодавце колико ти је воља, али тако се овај проблем не решава, већ се много више дестимулише привредна активност.

Смањење пореза би довело до повећања, не само стопе легалне запослености, већ и запослености у целини.

Неко је у коментарима рекао да само смањење пореза неће решити проблем, јер је главни узрок неморал послодаваца, који произилази из вишка понуде радне снаге над тражњом, па је пожељно и појачати контролу. Слажем се да, када постоји вишак радне снаге, послодавци боље остварују своје интересе, а интереси радника су угрожени. Међутим, ако смањимо стопу незапослености (смањењем пореза), смањиће се и наведени вишак (одн. број незапослених). Решење је у стимулисању привредне делатности, а не дестимулисању злоупотребе код послодаваца (путем повећане контроле и казне).

Додао бих још да је и одређивање минималне зараде на државном нивоу узрок рада на црно, али и незапослености. Неки послодавци не могу да остваре успех чак ни уз исплаћивање минималних зарада, па су зато принуђени да своје раднике не пријављују, док су неки принуђени да не оснивају предузеће или, ако већ постоји, да га угасе. Не знам да ли сам сувише суров, али мислим да је боље укинути минималну зараду, као инструмент у државној економској политици, јер ћемо тиме обезбедити повећану запосленост.

У почетку би плате некима биле ниже, али са повећањем производње и развојем привреде дошло би и до повећања стандарда, односно повећања минималне зараде (овога пута, тржишне). Битно је да је запосленост већа, а чини ми се да је то много боље од великог броја незапослених, уз нешто више зараде (али само код оних који не раде на црно).

Наравно, не кажем да не би требало систем кажњавања учинити ефикаснијим, али то не треба да буде приоритет, већ додатно решење.

Комунисти Србије, уједините се...

2008-10-06T02:01:00.005+02:00

... и идите одавде!
Да се разумемо - немам ништа против људи који заступају идеје комунизма, јер стојим иза тога да су заслепљени вером у немогуће, али су ипак добронамерни. Што рече Бизмарк: "Ко није социјалиста са 19, нема срца; ко је још увек социјалиста са 30, нема мозга." То је, претпостављам, тачно, премда сам ја, по овој изреци, негде на средини... Чак сам и ближи социјалистима ;)

Е, сад, не знам колико ови људи имају година, али знам да греше силно...
У питању су савремени српски комунисти (Комунисти Србије), који заступају идеје марксизма и лењинизма, али, како кажу, у питању су савремене идеје које не претстављају "окамењене догме" (дакле, комунисти у тренду...). Њихов приоритетан циљ, за сада, јесте уједињење свих комуниста Србије, а касније, када се узме власт, "на добровољној основи" уједињење свих земаља бивше СФРЈ. У те сврхе неки су расписали и потерницу.

Те савремене идеје односе се, углавном, на то да комунизам треба успоставити на бази исправљања грешака из прошлости и коришћења "позитивних" тековина планске привреде, система радничког самоуправљања и договорне економије, али и система тржишне привреде. Дакле, ради се о неком мутанту... (што би реко један асистент на мом факултету: "То је као кад човеку пришијеш главу нилског коња")

Наравно, Комунисти Србије су против глобализације, а њој супротстављају "пролетерски интернационализам у коме ће се односи заснивати на равноправној међународној сарадњи, без ичије доминације, централизације и монополизације одлучивања о судбини човечанства." Хм... Зар није насилно (јер другачије не може, пошто су револуционари) наметање ове идеје само по себи монополизација одлучивања?

Они се труде да дају одговор на питање "како заинтересовати и укључити у класну борбу раднике, сељаке, омладину, као и све остале који су по свом социјалном положају и идејном ставу блиски комунистима?" Можда они и имају одговор, али је сигурно неадекватан, јер и сама "радничка класа" није хомогена, а ако се једни не идентификују с другима, онда не могу ни заједно у исту "класну борбу". О овом проблему, који је био и једна од најзначајнијих грешака социјализма, нешто више говори Лео Матес, у својој књизи "На маргинама социјализма". Ову књигу препоручујем за ефикасно рушење социјалистичке догме, уколико се некоме врти по глави, а пита се у чему је проблем.

"У области природних наука и техничко-технолошког развоја - допринос сталном побољшању укупног квалитета живота, рационалној потрошњи природних ресурса, очувању животне средине и избегавању прљавих и застарелих технологија, ... селекција приоритетних области развоја обзиром на природне ресурсе и услове који чине компаративне предности земље"

Чини ми се да се ово (нарочито болдовано) ефикасније остварује у неком другачијем систему...

Да не дужим превише, суштина је да социјализам претпоставља да су сви људи солидарни, теже ка једнакошћу, воде се колективним интересом и сл. Међутим, то апсолутно одудара од човекове природе... У томе и јесте главни проблем са социјализмом. Није он лоша идеја (у неком моралном смислу), али полази од погрешних, готово супротних од стварности, претпоставки.

Човек тежи да се разликује од других и то му је у природи. Он се труди да максимизира своју корисност, водећи се својим интересима; и то је у његовој природи... То не можемо променити, нити директно контролисати. Зато, социјализам не може успети, јер на крају (макар и за 72 године), људска природа односи победу...

Септембарски пост

2008-09-29T02:04:00.002+02:00

Жао ми је некако да оставим септембар без иједног поста... Зашто нисам писао целог септембра? Нема се времена, али се нешто није имало ни воље нити неке посебне инспирације, морам признати. То је и сада случај, али, као што рекох, жао ми беше :)

Појма немам где ми је инспирација, али ми се чини, или се барем надам, да ће се ускоро повратити. Овог месеца сам био преокупиран учењем, радом на неком пројекту, пријављивањем за неке програме (што иначе нисам завршио), скидањем филмова, музике и сл. ;), па зато нисам ни имао инспирације, јер ми је мозак био оптерећен (што није немогуће :D).

Имао сам, додуше, неке идеје везане за ово, ово и ово, али нисам имао довољно воље да то изложим. Немам ни сад, али, као што рекох...

Поздрављам своје бројне верне читаоце и извињавам се што су дуго чекали на септембарски пост, надајући се да се њихов број није значајно смањио ;)

Најважнији узроци хиперинфлације у Југославији

2008-08-28T02:49:00.009+02:00

На сајту библиотеке Aleksandria наишао сам на текст Драгослава Аврамовића из 1994. године, када се он увелико трудио да обузда огромну инфлацију која је током 1993. и почетка 1994. била присутна у СРЈ.

Одувек сам се питао шта је тачно изазвало тадашњу хиперинфлацију. Наравно, свестан сам да се радило о повећању количине новца у оптицају путем штампања новца, али ми није јасно шта је тада било у главама оних који су били на власти, па су доносили овакве одлуке.

Аврамовић је у овом тексту пружио одговор и изнео разлоге (тачније, три основна разлога) ове хиперинфлације.

Први разлог је тај што је у априлу 1993. НБЈ преполовила есконтну стопу (то је минимална каматна стопа коју одређује држава, а испод које финансијске институције не могу да дају кредите). Ово је довело до повећаног узимања кредита и тако повећања новца у оптицају, а ово пак до додатног повећања цена.

Разлог за овакву одлуку наше централне банке је изгледа био притисак наших произвођача да се каматна стопа смањи, јер при постојећој номиналној каматној стопи од 65%, они су били гушени каматом.

Но, тачно је да је 65% заиста висока стопа, али је исто тако инфлација од више од 100% практично гутала ову камату.

Да појасним, ако узмете кредит при каматној стопи од 65%, а када га враћате цене порасту за 130%, онда је ваш поверилац на губитку, а реална каматна стопа је -30% (ако сам добро израчунао).

Уз ову одлуку, а ради смањења и комерцијалних каматних стопа, наша централна банка је почела да даје зајмове банкама и предузећима по ниској каматној стопи (2%!), а ови су нудили кредите својим зајмотражиоцима по вишеструко вишим каматама. То је омогућавало огромну експанзију кредита (новца у оптицају).

Други разлог јесу рационална очекивања произвођача и трговаца. Наиме, НБЈ је најавила да ће обезбедити новац за финансирање целокупне жетве 1993. године. Привредници су израчунали да ће пораст примарне емисије новца (штампање новца за финансирање жетве) повећати цене, па су унапред подизали цене, јер су очекивали повећање ефективне тражње (новчане тражње).

Трећи разлог је одлука о замрзавању цена. Ово је подстакло спекуланте, шверцере, богате потрошаче да масовно откупљују нагомилане залихе робе по замрзнутим ценама, што је значило бекство из динара у робе и девизе и додатно слабљење динара...

Ово бекство из динара у девизе Аврамовић је назвао сломом који је наступио јула 1993., а тај слом је описао у оквиру једне анегдоте која је дата у истом тексту.

Све у свему, мој закључак је да је незнање, неодговорност или намерно изазивање кризе од стране власти (не знам шта је од ова три, али је вероватно присутно од свега по мало) главни узрочник хиперинфлације у Југославији.

П.С. Било би добро да, због оних који мало знају о утицају новца у оптицају на цене (квантитативна теорија новца), појасним овај феномен. Наиме, ако постоји 6 купаца, а 5 аутомобила, при чему сваки купац има по 5000 евра, цена сваког аутомобила биће, управо 5000 евра. Међутим, ако се повећа количина новца у оптицају, па сваки од купаца код себе има по 10000 евра, колика ће бити цена аутомобила? С обзиром на то да је више купаца него аутомобила, два купца ће се надметати око једног аутомобила, па ће његова цена достићи 10000 евра... Наравно, претпоставка је да су аутомобили све што се нуди на тржишту...

Српска крв

2008-08-23T19:38:00.002+02:00

Нашем држављанину, Ивици Ловрићу, који је на летовању код пријатеља у Шибенику, није дозвољено да да крв која је била потребна шибенским болницама, где је дошло до несташице крви.

Према његовим речима, после тестирања узорка његове крви и припреме за трансфузију, када је рекао да је из Србије, лекарка је отишла да се консултује са колегама. По повратку му је рекла да не може да му узме крв, а затим га питала: "Како би сутра било особи којој ту крв требају дати и кажу јој да је српска?"

Ловрић се шокирао и напустио болницу.

Међутим, директор болнице Жељко Бурић каже да су Ловрићу ипак сасвим пристојно објаснили да по хрватском закону није могуће да инострани држављани буду донатори крви. Очигледно, пошто је то рекао јавно, закон је заиста такав.

Сад је питање, што се тиче начина на који су то Ивици саопштили, коме се може веровати.

Ја, лично, верујем у његове речи, тј. да је лекарка њему то заиста рекла. То је, вероватно, нешто лично између ње и Срба, те су то само њени комплекси...

С друге стране, очигледно је да је цео чланак у Блицу написан тенденциозно (то се већ из наслова види). Наслов каже да му нису узели крв, јер је Србин, а онда се у тексту види да је не би узели ни да је Американац . То је већ наш комплекс...

Мала дигресија - заиста не знам, али не верујем да се пацијентима уопште говори чију крв добијају.

Но, када би мени лекарка поставила наведено питање, ја бих јој одговорио: "Како би му било?! Па био би сигурно... ЖИВ..., а ако му се то не свиђа, нека се убије."

Кад смо код самоубиства, неким "несрећницима" ни то не иде од руке...

ПАРЕКОН

2008-08-13T19:09:00.002+02:00

Заиста нисам имао ни стрпљења ни времена да прочитам више од 80% текста о парекону.

Ради се, уствари, о скраћеници за партиципативну економију, при чему се наглашава да би то био "нови пут за Балкан".

Таман сам се, када сам прочитао наслов, понадао да се ради о некој идеји која подразумева капитализам са повећаном партиципацијом радника у одлучивању и управљању предузећем, јер ми се чини да капитализам постепено и иде у сличном правцу (наравно, главну реч би у том случају имали ипак менаџери, јер су за то и школовани), кад оно, у питању је идеја која је најгора друштвено-економска утопија до сада.

Можда сам сувише строг, не знам, или можда због дужине текста нисам исти прочитао са довољним посвећивањем пажње, али оно што сам прочитао није могло да се прочита, а да у тренутку не изазове довољно пажње.

Парекон (партиципативна економија) је систем који је тако замишљен да уздиже вредности попут солидарности, једнакости, разноврсности, самоуправљања и ефикасности. Из других извора сазнао сам да се под пареконом сматра "живот после капитализма", као и да постоје сличне идеје њему супротстављене.

На који начин парекон уздиже наведене вредности?

У парекону су кључне институције раднички и потрошачки савети. Они учествују у самоуправном одлучивању, омогућујући тако да се систем награђивања ослања на показатеље о томе колико људи напорно раде, колико дуго раде и какви су услови рада.

Већина конкретних идеја, како сам увидео, произилази из идеје теоријског социјализма. Оно што парекон чини специфичним јесте "уравнотежени комплекс послова", односно "фер комбинација овлашћујућег и простог рада." Ради се о томе да сваки радник ради мешавину послова за које је способан (!?) и која свим радницима (а како су сви у парекону радници, то значи свим индивидуама у предузећу) доноси у коначном једнака овлашћења, тј. једнако учешће у одлучивању.

Дотични Мајкл Алберт каже:

"У издавачкој кући, која је била пареконска и у којој сам радио – свако је обављао уреднички посао на темељу правила да ако то ниси урадио, ниси ни био стварно објављен. Сви смо делили досадне послове као што је одговарање на телефонске позиве, преузимање поште, чишћење просторија. Свако од нас је радио продукцију, што је тада претежно била припрему књига за штампање, у то време врло заморна и исцрпљујућа врста рада. Затим је свака особа радила још неки посао, можда дизајнирање и продукцију каталога, или чување докумената или било шта. Укупно, свако од нас је имао фер мешавину ствари које смо радили. Када смо се састајали да доносимо одлуке није постојала једна особа или мала група или људи који су због посла били способнији или склонији (и стално исти) да припреме дневни ред, прикупе кључне информације, који познају околности, имају бољи приступ вештинама или информацијама или средствима, итд. Зато смо могли да имамо самоуправљање – јер је свако био способан да преузме свој део на доброј обавештености заснованог утицаја на одлуке."

По свему судећи, у једној болници у ПАРЕКОНУ, хирург би после завршене интервенције отишао да риба клозет, а на новој интервенцији би га, у најбољем случају, заменио доктор опште праксе. Чистач клозета би, после тога, носио ручак пацијентима, а медицинска сестра би заменила поменутог доктора који оперише.

Не знам да ли сам овиме обезбедио једнаке "овлашћујуће ефекте", али сам вероватно задовољавајуће предочио евентуалну пареконску болницу.

Оно што овде никако не ваља јесу следеће ствари:

1. Ако менаџер донесе данас одређену одлуку, сутра ће аутомеханичар поништити његову одлуку и донети своју. Дакле, рађају се конфликти...

2. Питање је да ли би пацијент преживео интервенцију; и то, чак и ако га оперише барем доктор опште праксе, а да не причамо о медицинским сестрама (далеко било, о чистачима клозета)

3. Да би овакав систем могао да се оствари, главна претпоставка је коренска промена образовног система. Прецизније, морали бисмо да, дословно, натерамо људе да уче и високо стручне послове, јер свако мора да има свој пакет једнаких овлашћења. Да не помињем то што би предавања у једном тренутку држали професори, а у следећем чистачица.

4. У складу са претходним, коначни ефекат је, и поред мера мотивисања (награђивање за труд, услове и дужину рада), немотивисаност за рад, и то гора него у социјализму.

Молим вас да прочитате текст, како бисте били сигурни да сам ја добро разумео парекон.

Да закључим, ако би ово могао да буде нови пут за Балкан, онда је за Балкан боље да се врати комунизму.

Либертаријанизам и слободно тржиште

2008-08-10T14:20:00.001+02:00

И поред мог, признаћу, скромног знања о овом, слободно се може рећи, филозофском правцу, покушаћу да пружим један критички осврт на ову идеологију.

Либертаријанизам je политичка филозофија која заступа уверење о слободама појединаца (индивидуалним слободама) да чине са собом и својом имовином шта желе све док то не угрожава права других појединаца.

Ово "све док то не угрожава права других појединаца" је, свакако, кључно у овој парадигми, јер пружа аргументантацију либертаријанцима за одбрану од бројних критика. Но, чини ми се да је у пракси тешко заштитити права појединаца од угрожавања истих од стране других појединаца. О томе ћу мало касније...

Са економског становишта, либертаријанизам (или, популарније, либерализам) заговара слободно тржиште као регулатор свих привредних активности и противи се државној регулацији привреде. Оно што држава треба да обезбеди јесте систем одбране земље, органе унутрашњих послова и правосуђе, како би се заштитила права појединаца. Стога, либертаријанци се залажу за смањење пореза (одн. њихово ограничавање на ниво који финансира наведене секторе у којима држава интервенише), укидање царина и нецаринских баријера, а нарочито су против стварања било каквих државних монопола.

Ако сам добро разумео смернице ове идеологије, здравствени и образовни систем не би требало да обезбеђује држава, већ би они требало да буду тржишно регулисани (одн. у приватној својини). Постоје, по мени, наравно, предности, али и недостаци овакве идеје. Предности су да ће конкуренција у здравству и образовању обезбедити бољи квалитет ових услуга. Недостаци су следећи:

- У здравству - могућност лечења ће имати само они појединци који имају довољно средстава за лечење. Чини ми се да овако нешто угрожава индивидуално право појединца да буде здравствено осигуран, тако да се то противи основама либертаријанизма као филозофског правца, сем ако не узмемо у обзир да је појединац самостално направио лош избор у својој тежњи да нешто заради, па је сам крив што нема средстава за лечење (али, онда можемо говорити и о његовом праву на нови избор, зар не?, које ће бити угрожено, ако он нема могућности за лечење).

- У образовању - тачно је да би се квалитет образовања повећао и да би се омогућило будућим студентима да имају већи избор приликом уписа на факултете. Међутим, у развијенијим земљама је можда и могуће штедети макар и целог живота да бисте плаћали школовање свог детета на неком од престижних Универзитета. У Србији, на пример, неко ко заиста има потенцијала да пружи велики допринос у развоју науке, можда не би имао могућности да се школује. Друга ствар, ја не мислим да на приватним факултетима не би постојала корупција; у том смислу би чак приватни и државни факултет били изједначени. Ово, пре свега, зато што факултети, по својој природи и систему одговорности и не могу бити на прави начин тржишно регулисани, јер немају тржиште продаје (одн. продају услуге, али је питање какве, јер студенти који то могу платиће за разне врсте услуга ;). Овде мислим на то да њима није у интересу да избегавају корупцију због тога што ће студенти бити оскудног знања, јер студенти своје знање сами продају. Они би могли да се поистовете са предузећем које своје готове производе баца у воду, не бринући о томе да ли ће потонути или ће ипак стићи до неке обале... То значи да професоре у сваком систему више интересује зарада, него то какве ће "производе" пласирати на тржиште. Наравно, онда ће факултет бити на лошем гласу, па ће то смањити конкурентност датог универзитета, али се поставља питање да ли професори заиста о томе размишљају у било ком систему.

Сходно горе наведеном, сматрам да здравство и образовање треба да регулише држава, јер и поред, мање- више, нижег квалитета услуга, ипак, колико год то чудно деловало, више води рачуна о индивидуалним правима појединаца у односу на тржиште.

Кад смо код индивидуалних права, још једна ствар. Ако власник неког предузећа одлучи да у циљу повећања свог профита, смањи трошкове радне снаге, одн. зараде својим радницима, он на тај начин угрожава право појединца (у овом случају радника) на присвајање резултата свог рада. Тачно је да би онда уследила моћ тржишта која би изазвала флуктуацију радника ка оним предузећима која радницима нуде већу зараду, али штета је већ настала, па се поставља питање како је надокнадити. Наравно, ДАЛЕКО ОД ТОГА ДА БИ ОВДЕ ДРЖАВА ТРЕБАЛО ДА СЕ МЕША; само хоћу да покажем да је тачно да тржиште радне снаге најбоље регулише овај проблем, али не и ПРАВОВРЕМЕНО. Штета ипак настаје.

На крају, узевши у обзир Србију, сматрам да је за развој привреде Србије данас, протекционизам ипак боље решење од либерализма. Али, да појасним, не онај протекционизам који изазива све већу потребу за самим собом, већ онај који води либерализму(што ће рећи, опрезни протекционизам - штитити оне којима је заштита потребна, а не оне којима је секира пала у мед). Уосталом, данас најразвијеније земље света су управо протекционизмом оствариле такав развој, да би сада, у мањој или већој мери, заговарале либерализам. Стога, слажем се са идејом либерализма, сем код здравственог и образовног система, али, када је наша земља у питању, онда најпре протекционизам.

Девизни курс

2008-08-06T00:23:00.000+02:00

Постоји уверење да је динар прецењен. То се изгледа дешава тако што наша НБС интервенише додатном количином евра на девизном тржишту, како би порасла вредност динара у односу на евро. Поставља се само питање - зашто?

Неки тврде да се Јелашић бави шпекулацијама. Ја имам другачију теорију.

Чини ми се, можда грешим, да гувернер покушава да нас убеди да треба штедети у динарима. Штедња у динарима би, заправо, довела до веће стабилности динара (у смислу стабилности цена). Већа штедња значи и мања потрошња, што имплицира мању количину динара у оптицају (намењених личној потрошњи), а то доводи до пада цена, односно сузбијања инфлације (или барем њеног значајног смањења).

Ако сам у праву да ту поруку Јелашић жели да нам пошаље, а и ако нисам - ШТЕДИТЕ У ДИНАРИМА, НЕ МОЖЕ ДА ШКОДИ, чак је и добро ако је прецењен. ;)

"Квиз"

2008-08-04T12:16:00.000+02:00

Тешко је утврдити шта је веће - њихов лоповлук или глупост и наивност народа.

Сигурно сте на некој од телевизија имали прилике да видите интересантне квизове у којима је довољно знати које је прво слово азбуке и освојити, рецимо, 25.000 динара! И поред овакве понуде, изгледа да нико не зове!!! ;) Јадне водитељке се убише убеђујући луд народ да окрене одговарајући број, али нико да се сети.

Тешко ми је да поверујем да људи, заправо, зову, али их ови не укључују у програм. Нема шансе... ;)

Пало ми је на памет да о овоме пишем кад сам пре једно два сата гледао један овакав квиз на Коперникус телевизији. Наиме, буквално је требало рећи које је прво слово азбуке!!! Два пута су повећавали суму, а коначна је била 25000... Водитељка се поломи молећи људе да зову, али очигледно нико не зна азбуку... :) На крају нису никог ни укључили у програм...

Врхунац је водитељка на Пинку која је склона уношењу своје иритирајуће фаце у камеру, при чему само ћути и гледа намрштено у исту. А онда узима телефон у руке и почиње да виче: "Зашто нико не зове?! Овај квиз гледа само двоје, троје људи! Ви сте један од њих! Позовите!!!" Невероватно... Овај снимак је био на You Tube-у, али га сада више нема (очигледно су креатори овог квиза добро лобирани).

Хајде и да кажемо да наивнима треба дозволити да бацају новац. Ко им је крив кад су наивни?

Али, да ли то значи да неко има право да израбљује све наивне људе? Тачно, нико им није крив што су наивни, али ни они сами нису криви за то...

Уосталом, овакве и сличне глупости од емисија не служе ничему другом сем отимању новца од наивних или, пак, затупљивања широких народних маса. Зато, треба забранити сваки "квиз", ако ни због чега другог, онда да бисмо барем нешто паметније могли да гледамо.

Откачена економија

2008-08-02T02:43:00.000+02:00

Још једна књига :) Без бриге, нећу да пишем само о књигама, али ову морам да препоручим ;)

Аутори књиге су економиста Стивен Левит и писац и новинар Стивен Дабнер. Оригинални назив је Freakonomics.

Књига говори о скривеној страни стварности коју аутори покушавају да открију користећи економску анализу стварности.

Књигу препоручујем свима који желе да сазнају одговоре на следећа питања:

"Шта је заједничко професорима и сумо рвачима?"

"Која је сличност Кју Клукс клана и агенција за некретнине?"

"Зашто препродавци дроге још живе са мамом?"

"Куда су нестали криминалци?" - посебно интересантно

"Како изгледа савршен родитељ?"

Неодољива понуда

2008-08-02T01:48:00.000+02:00

"Како да продате свој производ или своју услугу у року од три секунде или краће..."

То је записано на насловној страници књиге "Неодољива понуда" ("The irresistible offer") Марка Џојнера (Mark Joyner), бившег генералног директора корпорације Езоп, који је, како кажу, водећи ауторитет у области Интернет маркетинга и Новог маркетинга.

Књигу сам прочитао пре пар дана и препоручујем је свима које интересује маркетинг и продаја, а посебно онима који се тиме баве. Ово дело наводно нуди рецепт за невероватно напредовање у сопственом бизнису кроз употребу једног интересантног маркетинг концепта, који носи назив "неодољива понуда". Суштина те понуде је да обезбедите 3 кључна елемента. То су:

1) висок ниво повраћаја инвестиције (што значи да купце треба убедити да куповином вашег производа немају шта да изгубе, а да могу много да добију)

2) критеријум (то су кључне информације које треба да привуку пажњу купца - цена, карактеристике производа, корисност од куповине...)

3) уверљивост (доказ о истинитости критеријума - има за циљ да спречи вређање купчеве интелигенције, односно, да га увери да оно што нудите заисте јесте могуће понудити. Јер, рецимо, ко ће вам веровати да ћете му дати камату од 300%, ако сте банка.)

Наравно, рекло би се да делује опште познато, али ако бих залазио у детаље разуверио бих све који тако мисле. За више детаља прочитајте књигу.

Из ове књиге се може научити много тога. Заиста. Али, да ли се може научити коришћење концепта "неодољиве понуде"? Моје мишљење је - НЕ. Зашто? Зато што тај концепт директно зависи од особе која га примењује. Креативна особа не мора ни да прочита ову књигу да би успела да примени овакву концепцију у пословању. За некреативне људе је ово само гомила теоријских чињеница које они сматрају да су савладали и да су спремни да креирају "неодољиву понуду", али чињеница је да нису спремни, јер им фали оно што неки други имају и без читања ове књиге.

Суштина је у томе да, када би овакве књиге, које бисмо могли назвати "водичима кроз...", могле да заиста помогну свима који су заинтересовани за успех у некој области, онда бисмо сви успели у животу и зарадили огромно богатство. Међутим, овакве књиге су више гомила искустава успешних и добронамерних људи, који сматрају да је могуће искуство пренети писмено. То је, нажалост, немогуће (или на срећу, јер кад би свима користило убрзо би постало неупотребљиво на адекватан начин).

Зато, ова књига ће користити у пословању оним предузетницима или маркетинг менаџерима којима мало фали да употпуне овај концепт, одн. који су у стању да и без ове књиге напредују, али спорије...

Ништавни првенац

2008-08-01T22:17:00.000+02:00

За све постоји први пут, па и за блог, као и за писање текстова на њему (како то слично рече један мој пријатељ). Свој први текст овде посветићу НИЧЕМУ. Односно, тема је НИШТА. Ипак, о ничему (не ни о чему) могу много да причам.

Најпре, шта је то НИШТА? Да ли то ико може да објасни? Кад год покушам да објасним ништа, увек дођем до нечега, што свакако није ништа (е сад, овде је проблем са српским језиком, јер кад неко каже "није то ништа", заправо мисли "то је ништа"). У овом случају, то нешто по својој логици није ништа, већ нешто.

Због тог НИШТА, између осталог, човек има проблема са схватањем космоса. Наиме, нешто што ми видимо мора да има крај, зар не? Тако и космос "мора" да има крај. Шта је иза краја? Па ништа... Е, ту настаје проблем. Ја, лично, верујем, да је проблем са појмом НИШТА настао управо када се човек запитао шта је иза краја свемира. Тада је схватио да НИШТА, заправо, и не постоји као такво какво га ми замишљамо (односно, не замишљамо), већ да је то мисаона именица коју је човек сковао да би покушао да прикрије (сам од себе) своју ограниченост. Међутим, није успео у томе, јер је желео превише да зна. А шта је то он успео да сазна?

НИШТА?

Па није баш тако, јер и оно што зна је нешто.

Зато, никад не реците ништа, јер је то увек нешто.

Космос и ништа - ова тема је интересантна (бар мени), али када пустим мисли мало дубље у њу, морам признати да ме мало плаши. Како то да у исто време не могу да схватим да нешто и има и нема краја. Мало је језиво...

П.С. Понављам: Ово је мој први текст у мом првом блогу. Ако се то узме у обзир, није баш да нисам ништа њиме рекао... ;)